Čujem te u tišini dalekih milovanja veselu, razuzdanu, milosnicu moju, kada ne pričaš o obrisima bola na ostavljenim stazama njihovih pravaca tih krivih ljudi iz drugoga sveta i njihovih grehova nad tvojim svetlom, pa tako ti, moja ranjena, sada mi pričaš, pričaš mi sobom, a ćutiš. Ja čujem ti biće na mojim nemirima, u iskonskoj … Настави са читањем “ČUJEM I ĆUTIM – Slobodan Jevremović”
Čujem te u tišini dalekih milovanja veselu, razuzdanu, milosnicu moju, kada ne pričaš o obrisima bola na ostavljenim stazama njihovih pravaca tih krivih ljudi iz drugoga sveta i njihovih grehova nad tvojim svetlom, pa tako ti, moja ranjena, sada mi pričaš, pričaš mi sobom, a ćutiš.
Ja čujem ti biće na mojim nemirima, u iskonskoj tišini naših lepota, u istini mi sami spas smo našli pod zelenim borom planinske ljubavi, pa ćutimo, a pričamo, a čujemo, ali ćuteći, i sve znamo, mi.
U danima ovih postojanja našeg daljine su ipak iste ostale, prepreke obići treba još negde, ja trudim se, ja molim, daljine odmah da sklonim a pomaka nema, govori tišina, ne čujem reči, svuda mi ječi, al’ ljubav me drži, pa nadu mi pruži tvojim dodirom plavetnog neba u očima plavim i plavom kosom i nežnim … Настави са читањем “NAŠE DALJINE – Slobodan Jevremović”
U danima ovih postojanja našeg daljine su ipak iste ostale, prepreke obići treba još negde, ja trudim se, ja molim, daljine odmah da sklonim a pomaka nema, govori tišina, ne čujem reči, svuda mi ječi, al’ ljubav me drži, pa nadu mi pruži tvojim dodirom plavetnog neba u očima plavim i plavom kosom i nežnim rukama koje me grle, ti snagom pomozi, da sklonim daljinu, potrudi se, dodji u moju blizinu ovih nadanih trena beskrajnog čekanja, tvojeg i mojeg…
VELIČANJE Dok sporo teku oni jako dugi sati, postoji vreme koje ne može da se vrati. Svako vreme određeni osećaj donosi, al’ najjači je kad mnoge ljubav pokosi. Svaki proživljeni tren tada, može biti veliki, no put ka njemu, nekada to može biti daleki. Mnogi se trude da uspeju na tome putu, ali često se … Настави са читањем “VELIČANJE”
VELIČANJE
Veličanje
Dok sporo teku oni jako dugi sati,
postoji vreme koje ne može da se vrati.
Svako vreme određeni osećaj donosi,
al’ najjači je kad mnoge ljubav pokosi.
Svaki proživljeni tren tada, može biti veliki,
no put ka njemu, nekada to može biti daleki.
Mnogi se trude da uspeju na tome putu,
ali često se sapletu na neku muku ljutu.
Birati između ljubavi i stalne sreće,
često svima jeste iskušenje nejveće.
Mnogi su prevareni, da to dvoje idu zajedno,
a vreme pokaže, da to nije baš tako svejedno.
Često ljubav svima jeste teška proba,
pa mnogi mora da je traže sve do groba.
U tome tek nekome, može da se posreći,
ako na tome putu, ne bude neko treći.
Put prave ljubavi uvek jeste bio za dvoje,
a tek tada, sve silne prepreke više ne postoje.
Od tada padaju sve one lažne predstave,
a najjači motiv, osvetli put da se dvoje ne rastave.
Njima više nije bitno ko će više sebi da ugodi,
jer svaki tren, njih na zajednički cilj navodi.
Tada prava ljubav, može da strada i da se žrtvuje,
ali je uvek spremna da veliča, a nikad da umanjuje.
