(…Ja ne znam da li mi suze krenuše niz lice od radosti i sreće, ili od duge i preduge moje i samo moje i uvijek moje šutnje, i pitanja mi pamet razdiru, i vrijeme mi kroz prste prolazi, i tuga i sreća se isprepliću u mojim razmišljanjima… Pitam samu sebe, jesam li to ja…) Odavno … Настави са читањем “MI ONDA NISMO – Slobodan Jevremović”
(…Ja ne znam da li mi suze krenuše niz lice
od radosti i sreće, ili od duge i preduge
moje i samo moje i uvijek moje šutnje,
i pitanja mi pamet razdiru,
i vrijeme mi kroz prste prolazi,
i tuga i sreća se isprepliću
u mojim razmišljanjima…
Pitam samu sebe, jesam li to ja…)
Odavno postoje sećanja naša
i radosti i smejanja, i boli i lutanja,
i prijateljstva u svemu iskrena,
posebna, razumna, i razuzdana,
i poverenja najviše nama deljena,
i ćutanja, duge godine stalnog neznanja,
i lutanja, poznanstva, putovanja moja,
pa odlasci, putevi i vraćanja tvoja,
često neznana, nenajavljena,
a pravci drugačiji, putevi suprotni,
a sećanja uvek,
a nade uvek,
naše.
Vremenima ovih, prošlih, dalekih,
ja samo jednom probao jesam,
ja samo jednom pokuš’o jesam
tebe, moga najvećeg prijatelja,
kada si bila i uvek si bila,
i tad samo jednom, bez zaborava,
u hodniku onom koji se pamti,
pitat za jedan potreban samo
i poljubac hteo od srca ja dati
tebi,
ja, ostavljen bez Vesne, bez i razloga,
ja, nasmejan s tobom i tugom u srcu,
ja, tebi, najvećem najdražem prijatelju,
ja, samo od jednog tog pokušaja…
Mi onda nismo
zajedno pošli jednakim putem,
promenili sasvim naše živote,
oprosti onda što uvek žalim,
obeć’o jesam, al’ ipak žalim,
oprosti onda što ne znam da vratim
onaj trenutak, onaj moj pokušaj,
kada si NE tad rekla meni,
i ja odust’o i ništa dalje,
sem prijateljstva, najvećeg, daljeg,
i kao tad juče i kao tad sutra…
Mi onda nismo
a sada jesmo
i vremena ima,
i ljubavi ima,
ogromne ima, skupljene ima,
za danas i sutra, za noći i jutra,
i ovde i tamo
i za nas samo.
Mi onda nismo
i zbog tog patim,
oprosti što nismo,
al’ vreme da vratim
ne mogu, pa zatim,
sada i uvek
ja jesam tvoj.
(Bgd, 05.Maj 2017)
