Добродошли!
Pričaš da voliš jesen, i sve jesenje boje, ja volim boju očiju tvojih, tebe i lice tvoje. Kažeš da jesen je rodna, ko žena što blizance nosi, ja volim jutro s’ tobom, nemir u tvojoj kosi. Govoriš da jesen je za tebe, ko čaša vina u noći, a ja da jesen bez tebe, voleti neću … Настави са читањем “TI VOLIŠ JESEN – Milovan Petrović”
Pričaš da voliš jesen,
i sve jesenje boje,
ja volim boju očiju tvojih,
tebe i lice tvoje.
Kažeš da jesen je rodna,
ko žena što blizance nosi,
ja volim jutro s’ tobom,
nemir u tvojoj kosi.
Govoriš da jesen je za tebe,
ko čaša vina u noći,
a ja da jesen bez tebe,
voleti neću moći.
Pa kad je tako,
kad jesen voliš,
želim da dok nas ima,
u naša srca,
nikad,
baš nikad,
ne dođe hladna zima.
Milovan Petrović
Расејани морски зид И злаћаста морска блиска Све је склиско Нећемо рећи ником Пут до реке заборав Све је блиско И дође далеко
Расејани морски зид
И злаћаста морска блиска
Све је склиско
Нећемо рећи ником
Пут до реке заборав
Све је блиско
И дође далеко
ОД ДАНАС ДО СУТРА Сањају ме тајне и путеви дуги, весели таласи и боје на дуги.. Вуку ме ветрови, јата галебова, и ледене санте Севернога мора… Зову ме прозори, музика опија, светлост ме заноси, самном шале збија… Питају ме ноћи шта доносе јутра… Ја одговор тражим од данас до сутра… (с) Миладиновић Сандра
ОД ДАНАС ДО СУТРА
Сањају ме тајне
и путеви дуги,
весели таласи
и боје на дуги..
Вуку ме ветрови,
јата галебова,
и ледене санте
Севернога мора…
Зову ме прозори,
музика опија,
светлост ме заноси,
самном шале збија…
Питају ме ноћи
шта доносе јутра…
Ја одговор тражим
од данас до сутра…
(с) Миладиновић Сандра
ТРНОВА РУЖИЦА „Осуђена“ да праштам, а то зна да боли, како време одмиче, почињем да волим катанце и ланце ове казне тешке, ко’ Трнова Ружица преживљавам клетве, те магије тихе људскога бремена, проналазим кључеве овога времена.. Од сузе до сузе, ко’ птица у лету… од звезде до звезде, тражим ТАЈНУ СВЕТУ… И по ватри играм … Настави са читањем “ТРНОВА РУЖИЦА – Миладиновић Сандра”
ТРНОВА РУЖИЦА
„Осуђена“ да праштам,
а то зна да боли,
како време одмиче,
почињем да волим
катанце и ланце
ове казне тешке,
ко’ Трнова Ружица
преживљавам клетве,
те магије тихе
људскога бремена,
проналазим кључеве
овога времена..
Од сузе до сузе,
ко’ птица у лету…
од звезде до звезде,
тражим ТАЈНУ СВЕТУ…
И по ватри играм
све до самог пепела…
„Осуђена“ да праштам,
на земљу сам слетела….
(с) Миладиновић Сандра
ВЕШТА КОЦКАРКА Искра се сакрила у мојим недрима, некада облачила, па онда ведрила… Ја сам је штитила обема рукама, и никада врелија ко’ ватра је букнула… Вином сам кришом, ову жеђ гасила, није се смирила, нити се скрасила… Вешта ко’ поплава, млада ко’ магија, самном се коцкала, сада сам схватила! (с) Миладиновић Сандра
ВЕШТА КОЦКАРКА
Искра се сакрила
у мојим недрима,
некада облачила,
па онда ведрила…
Ја сам је штитила
обема рукама,
и никада врелија
ко’ ватра је букнула…
Вином сам кришом,
ову жеђ гасила,
није се смирила,
нити се скрасила…
Вешта ко’ поплава,
млада ко’ магија,
самном се коцкала,
сада сам схватила!
(с) Миладиновић Сандра
Moja je pesma ko suza čista, pisana srcem svakog novog dana, moja je pesma ko devojka čedna, ponekad tužna, nekad razdragana. Moja je pesma izvor bistre vode, što umornom putniku novu snagu daje, moja je pesma ko kapljica s lista, što u more kane i zauvek traje. Moja je pesma blagi povetarac, što … Настави са читањем “MOJA JE PESMA… – Milovan Petrović”
Moja je pesma ko suza čista,
pisana srcem svakog novog dana,
moja je pesma ko devojka čedna,
ponekad tužna, nekad razdragana.
Moja je pesma izvor bistre vode,
što umornom putniku novu snagu daje,
moja je pesma ko kapljica s lista,
što u more kane i zauvek traje.
Moja je pesma blagi povetarac,
što se s gore vine i hladi nam čela,
moja je pesma nekad nevesela,
ponekad je takva a da ne bi htela.
Zato moju pesmu prihvatite svaku,
onu veselicu, čednu, umiljatu,
pa i onu što vam, kad-kad dušu para,
greška je u štampi,… možda do pisara.
Milovan Petrović
–
Crni oblaci prekriše nebo, magle doneše previše sive. jesen ubija pesnika u meni, ni muze više ovde ne žive. Lišće odavno izgubi žutu, tu finu boju jesenje topline, s’ njom se izgubi pesnik u meni, dušu prekriše boje sive. Skupljam ostatke pesničke duše, po sivilu polja još tražim stih, ruka mi drhti, ništa … Настави са читањем “SIVILO – Milovan Petrović”
Crni oblaci prekriše nebo,
magle doneše previše sive.
jesen ubija pesnika u meni,
ni muze više ovde ne žive.
Lišće odavno izgubi žutu,
tu finu boju jesenje topline,
s’ njom se izgubi pesnik u meni,
dušu prekriše boje sive.
Skupljam ostatke pesničke duše,
po sivilu polja još tražim stih,
ruka mi drhti, ništa novo,
da li ću naći neki od njih.
Predamnom papir i dalje prazan,
stihovi vešto u maglu beže,
sivilo, sivilo, svuda u meni,
sivilo zbog tebe, ne zbog jeseni.
Sivilo, sivilo, što dušu steže,
o… zašto i stihovi s tobom beže.
Milovan Petrović
–
Sve su laži o prošlosti tvojoj, crna knjiga tvojih iskušenja, pričaš priče, peglaš paučinu, zaboravi to ništa ne menja. Sve je crno, senke i prašina, siva prošlost maglom prekrivena, ne pravdaj se, ne muči se više, zaboravi to ništa ne menja. Ja te volim takvu kakva jesi, i ne slušam šta je prošlost … Настави са читањем “JA TE VOLIM TAKVU KAKVA JESI – Milovan Petrović”
Sve su laži o prošlosti tvojoj,
crna knjiga tvojih iskušenja,
pričaš priče, peglaš paučinu,
zaboravi to ništa ne menja.
Sve je crno, senke i prašina,
siva prošlost maglom prekrivena,
ne pravdaj se, ne muči se više,
zaboravi to ništa ne menja.
Ja te volim takvu kakva jesi,
i ne slušam šta je prošlost tvoja,
izbrisano gumicom zauvek,
sad je važno da si samo moja.
Milovan Petrović
–
НИКОМЕ НИКАДА… Никоме никада не признај да се знамо и да смо једно другом и сабласт и јава, ни да смо се љубави жедни стапали осмесима, пожудно додиривали руке и грлили стопалима… Наше тајне не признај ни у најгорим мукама, жар нека нам у шакама гори, јер док се моја обала са твојим жубором стапала, … Настави са читањем “НИКОМЕ НИКАДА… – Миладиновић Сандра”
НИКОМЕ НИКАДА…
Никоме никада не признај
да се знамо
и да смо једно другом
и сабласт и јава,
ни да смо се љубави жедни
стапали осмесима,
пожудно додиривали руке
и грлили стопалима…
Наше тајне не признај
ни у најгорим мукама,
жар нека нам у шакама гори,
јер док се моја обала
са твојим жубором стапала,
увек смо нежно шапутали
„ Боже, колико те волим!“
Сањај и када си будан,
одлутај и када си присутан,
забранити нам не могу овај дар,
освојићу стазе зведане,
ту на твојим рукама,
„слепило“ нам је исто
и тамно баш као гар….
У џунгли монотоније,
да ли су страхови битни,
звуци пролазности
ил’ других очију пар!?
Никоме признати нећу,
жељу која на уснама почива
трагове што талас спира,
Небо нек за нас зна!
(с) Миладиновић Сандра
НЕПОЗНАТО ЛИЦЕ Лутала сам никада више, а сањала никада мање, куд ме очи преварише, да ни савест не признаје…. Да покупим све кораке, све доказе и неверства, колико сам себи крива, зашто ми је кожа тесна… Ништа не би променило издајника, ни недела, тамо где се горко слило, коса ми је оседела… Тамо где сам … Настави са читањем “НЕПОЗНАТО ЛИЦЕ – Миладиновић Сандра”
НЕПОЗНАТО ЛИЦЕ
Лутала сам никада више,
а сањала никада мање,
куд ме очи преварише,
да ни савест не признаје….
Да покупим све кораке,
све доказе и неверства,
колико сам себи крива,
зашто ми је кожа тесна…
Ништа не би променило
издајника, ни недела,
тамо где се горко слило,
коса ми је оседела…
Тамо где сам јаде крила
листови су сасвим бели,
где сам себе оставила,
вихори су траг замели..
У бунилу слутње када сам
са тамнилом трговала,
сулудо сам крв пролила,
јефтино сам се себе дала…
Тек сада видим једно лице,
непознато, магловито,
не чудим се баш ни мало,
страно ми је као нико…
Тек сада видим ону ружу,
што се спрема да процвета,
често ми је бол задала,
а “сломи” ме овог лета…
(с) Миладиновић Сандра