SIVILO – Milovan Petrović

Crni oblaci prekriše nebo,

magle doneše previše sive.

jesen ubija pesnika u meni,

ni muze više ovde ne žive.

Lišće odavno izgubi žutu,

tu finu boju jesenje topline,

s’ njom se izgubi pesnik u meni,

dušu prekriše boje sive.

Skupljam ostatke pesničke duše,

po sivilu polja još tražim stih,

ruka mi drhti, ništa novo,

da li ću naći neki od njih.

Predamnom papir i dalje prazan,

stihovi vešto u maglu beže,

sivilo, sivilo, svuda u meni,

sivilo zbog tebe, ne zbog jeseni.

Sivilo, sivilo, što dušu steže,

o… zašto i stihovi s tobom beže.

Milovan Petrović

–