Месец: април 2013.

гладне живота кога више нема,
препусти све својој судбини,
и веруј да ти нешто лепо спрема.

Отров избаци што те љутим чини,
нека славуј твој донесе ти мир,
полети високо ка висини,
јер све ће једном прогутати вир.

Испијај полако сваку кап живота,
удахни дубоко сваки дан што дође,
откриј себи да постоји лепота,
није ни она вечна, брзо ће да прође.

Док гори тишина у недрима твојим,
блиставу сузу из ока ослободи,
свако свој пут кроји,
само пусти да те живот води.

© Саша Збиљић

24. март 1999. године
почињао је рат
ноћас ће нас авиони бомбардовати,
а ми смо пили јефтино пиво и фалш сокове
и глупирали се около и наоколо…

Како ли је само трава око школе,
мирисала на детињство!
Како бих волео да имам неки магични штап
и бацим срећан крај на тај део детињства…

Да се Рељић глупира по ходнику,
да се идиотишемо по школи,
гомила малих битанги…

Тога дана био је завршен неки наш
мали свет и претворен у ужас!

Стева није ни знао,
да му је то задњи дан у школи…

Увече бомбе су разориле циљеве по граду,
трава је мирисала мирисом бола
и прекинуте дуге ка мосту среће…

Остали смо у рату,
гомила малих сиромашних битанги са дна.

Моје другове никад заборавити нећу,
нек су у овој песми довека
мали блесави маргиналци…

Ко зна, можда је још у некој
изгубљеној временској димензији Стева Рељић
и изваљује глупости…

Сећаш ли се Рељић Стевана?

© Ненад Стакић

ЗБОГ ТЕБЕ САМ ДАНАС УМРО ДЕВЕТ ПУТА –
Никола Стојановић

Због тебе сам данас умро девет пута,
девет пута паде мрак на моју зену
и била је драма испод мог капута,
срце као звоно на старом Биг Бену.

Први пут са јутром када лахор свира,
док ноте у шкољки мог уха се лове,
када ме је игра шарених лептира,
подсетила на нас и на наше снове.

Други пут у подне све некако ћутке,
гледајући сунце док по небу весла,
подсећен на оне сањиве тренутке,
када босиок си са недара стресла.

Трећег пута кад ми мајка руку узе,
да утеши мене док прождире сета,
ја умео нисам да сакријем сузе,
што падаше пред њом ко роса са цвета.

А четвртог пута у шетњи по граду,
кад ми је онако што год може тише,
један врапчић с гране у липовом хладу
шапнуо да љубав не постоји више.

Петог пута када гледах твоју слику,
тих очију црних остао сам жељан,
ко рањена срна у последњем крику,
од погледа твога дрхтао сам стрељан.

А шестога пута кад сам писма она
прочитао опет бежећи од себе,
схватих да сам давно остао без трона,
на ком ко и данас волех само тебе.

Седмог пута умрех у првом сумрачку,
што паде по мени ко завеса дима,
док сам у последњем разиграном зрачку,
тражио за тебе сплет чежњивих рима.

А осмога пута када поноћ трусну
и намигну месец одливен у злату,
јер сетих се оно кад гризла си усну,
док пољупце теби расипах по врату.

Кишица је топла почела да пада,
мисао на тебе ко чигра се врти,
деветог сам пута умро изненада,
док ти писах песму саткану од смрти.

И док живот носи моје завеслаје,
а жеља се мрви док тумара, лута,
покушавам скрити, али истина је,
због тебе сам данас умро девет пута.

© Никола Стојановић