Добродошли!
Moj dugo snivan san
u predelima bez imena
zvuci kao munja na ivici zamisli
od samog ponora realnosti
kao reč koja spaja dve davne uspomene
otkinute iz jeftinih uzbuđenja
put u proživljenu mladost
miris iz pekare gde sam kupio vruće suze
i sladio se tvojim osmesima
dok nas je zima štipala
i nebo puno zvezda koje su blistale kao tvoje oči
koje me jedino još čuvaju budnim.
U mojim snovima je uvek odsjaj žurbe,
nikad nisam sanjao noć!
Svaki komadić sna prožima dnevna škrinja
gomila istih neprospavanih poraza
knjige koje su ostavljene za hladne noći
bez nadanja, ideja koja zanosi duh i um
salon iz lekcije ljupkih osmeha
uštimovana seansa skupo preplaćenih osmeha
bez snage da odleprša u nijansu bele
surova java sa izgužvanim opomenama
da jedino izbor vodi do cilja
odluka koja hita ka budućem…
glava je prazna čaša u vitrini
izglačana zdravica zahteva snažnu reč!
Buđenje iz stidljivosti
sa pogledom dečaka sa male mature.
Da li znaš?
Pitanje uvek traži odgovor
u jecajima kiše,
kroz noćne sfere
u mulju sopstvene imaginacije
natopljene krvlju, suzama, slikama…
niz ulice koje menjaju nazive
i uvek duže za broj tvojih godina.
Izlaz koji se ogleda u tvoju senku
veran pratioc niz rimu koju proživljuješ
slog po slog
priznanje da iskapiš život u stihovima,
veliko obećanje nevinosti
kao navika koja se pokorava nuždi,
talant koji oživljuje detinjstvo
niz čestitke, vunene čarape, eho majčinog glasa
zadovoljstvo probuđeno u tuđim očima
uštip bezbrižnih medenih sanjarenja,
pod toplom senkom dragih lica
rumenih kao zrele jabuke
ostavljenje za nedeljne poslastice
negde gde više vreme ne postoji
kuda prostor oivičen osmesima
nadživljava svaku bol u duši
koja govori jače od svake reči.
Још један повод за животарење
повод за бег…
али само кад бих знао одговор
дани као бројеви
а срце преслабо за било какву калкулацију
и где да упутим своје осећаје?
Адресе из пијаних корака
сати плаћени сновима који остају сен
сваки мој сат је вртешка за децу
одрасло дете са пировим победама
коју лута у недогледу туђег ратовања
имена која исписујем на дну несвести
прогутано подношење кривице
стрела времена изломљена на оба краја
моменат у вечности
који никад није превише брз
нити спор да исчезне пред очима
жеђ као досањана љубав
увек досадна страст нагони
на понављање навике
увек изнова у туђим рукама
док не заборавим себе.
Остављена шанса за први зрак сунца
као твоје лице на хоризонту
први удах буђења носи мирис твог имена
и све ми личи на уштип зиме
топли пољубци као река која никуд не отиче
и тебе мила више не заборављам
све ме одаје да сам преслаб за скривање
онога што се зове судбина
слова твог имена остају као путоказ
преко облака у пространство мисли
где се ништа не заборавља.
Прошла си кроз тишину мојих молитава,
сенка младости коју сањам
падала је преко твог осмеха
заувек ослобођен од мржње
да ли је ово још један пораз?
Твоја близина открива сву немоћ коју носим
да опет неком будем драг
твој осмех као траг
ка љубави коју желим
срећа од које упорно бежим
утопија од питања
и дани без одговора
бришу слова твог имена.
Umetnost bez iskrenosti
izražavanje bez boli, čežnje, vapaja…
kao put bez cilja.
Šetnja u bestežinskom stanju
neka mlitava slatkorečivost,
o nekim tuđim nikad proplakanim porazima
stoji kao protivteža samom sebi
nikad suviše moćna da pokrene tračak nade
pretihi eho za sopstvenu gluvoću
nevidljiva u svetu u kojem se budimo
uvek iznova da išta shvatimo
da ikad prihvatimo sadašnjost.
Prošlost koja ne postoji,
ni jedna reč nema zvuk snoviđenja,
ni slika skupljena od boli
tanke niti moje volje,
i nešto duboko bolno dušu rastače
na sitne fragmente ljudskosti
bez želje da se preživi
bez smeha, bez lekova, punjeni bojom nade
vara mi um,
oduzima moć trenutka
jedina sila što pokreće
kretanje kao pobeda umrtvljavanja samog sebe
ka nekom napred…
ka nečemu što ima smisla.
Ova soba je tiha!
Ova soba dobija sjaj…
Mreža od reči i lica
pod godinama koje smo mislili da smo zaboravili
ikona na zidu se smeši!
neko me gleda,
neko se vratio!
Zašto ovi ljudi galame?
Te noći sam otišao do ivice sreće,
sišao sam u predvorje svoje boli,
popalio sve razloge koji su mi vezali um
čekao sam danima sa pospanim očima
veliko čudo bez pompaste najave,
bez glamura, razloga za ponos, nebeđenosti…
Neko mi je došao,
iz lavirinta moje imaginacije
u moje ruke, ,misli, razgovore
kao da nikad nisam bio potpuno sam!
Kao da nikad nisam ništa propustio
da svrha je ono što sami sebi dosudimo,
budnim očima punim želje
jedne noći…
jednim očima
sačuvane od zaborava
izvučene iz tame posivelih ulica.