Категорија: Aleksandar Jakšić

Moj dugo snivan san

u predelima bez imena

zvuci kao munja na ivici zamisli

od samog ponora realnosti

kao reč koja spaja dve davne uspomene

otkinute iz jeftinih uzbuđenja

put u proživljenu mladost

miris iz pekare gde sam kupio vruće suze

i sladio se tvojim osmesima

dok nas je zima štipala

i nebo puno zvezda koje su blistale kao tvoje oči

koje me jedino još čuvaju budnim.

 

U mojim snovima je uvek odsjaj žurbe,

nikad nisam sanjao noć!

Svaki komadić sna prožima dnevna škrinja

gomila istih neprospavanih poraza

knjige koje su ostavljene za hladne noći

bez nadanja, ideja koja zanosi duh i um

salon iz lekcije ljupkih osmeha

uštimovana seansa skupo preplaćenih osmeha

bez snage da odleprša u nijansu bele

surova java sa izgužvanim opomenama

da jedino izbor vodi do cilja

odluka koja hita ka budućem…

glava je prazna čaša u vitrini

izglačana zdravica zahteva snažnu reč!

Buđenje iz stidljivosti

sa pogledom dečaka sa male mature.

 

 

Da li znaš?

Pitanje uvek traži odgovor

u jecajima kiše,

kroz noćne sfere

u mulju sopstvene imaginacije

natopljene krvlju, suzama, slikama…

niz ulice koje menjaju nazive

i uvek duže za broj tvojih godina.

Izlaz koji se ogleda u tvoju senku

veran pratioc niz rimu koju proživljuješ

slog po slog

priznanje da iskapiš život u stihovima,

veliko obećanje nevinosti

kao navika koja se pokorava nuždi,

talant koji oživljuje detinjstvo

niz čestitke, vunene čarape, eho majčinog glasa

zadovoljstvo probuđeno u tuđim očima

uštip bezbrižnih medenih sanjarenja,

pod toplom senkom dragih lica

rumenih kao zrele jabuke

ostavljenje za nedeljne poslastice

negde gde više vreme ne postoji

kuda prostor oivičen osmesima

nadživljava svaku bol u duši

koja govori jače od svake reči.

Још један повод за животарење

повод за бег…

али само кад бих знао одговор

дани као бројеви

а срце преслабо за било какву калкулацију

и где да упутим своје осећаје?

Адресе из пијаних корака

сати плаћени сновима који остају сен

сваки мој сат је вртешка за децу

одрасло дете са пировим победама

коју лута у недогледу туђег ратовања

имена која исписујем на дну несвести

прогутано подношење кривице

стрела времена изломљена на оба краја

моменат у вечности

који никад није превише брз

нити спор да исчезне пред очима

жеђ као досањана љубав

увек досадна страст нагони

на понављање навике

увек изнова у туђим рукама

док не заборавим себе.

 

Остављена шанса за први зрак сунца

као твоје лице на хоризонту

први удах буђења носи мирис твог имена

и све ми личи на уштип зиме

топли пољубци као река која никуд не отиче

и тебе мила више не заборављам

све ме одаје да сам преслаб за скривање

онога што се зове судбина

слова твог имена остају као путоказ

преко облака у пространство мисли

где се ништа не заборавља.

Прошла си кроз тишину мојих молитава,

сенка младости коју сањам

падала је преко твог осмеха

заувек ослобођен од мржње

да ли је ово још један пораз?

Твоја близина открива сву немоћ коју носим

да опет неком будем драг

твој осмех као траг

ка љубави коју желим

срећа од које упорно бежим

утопија од питања

и дани без одговора

бришу слова твог имена.

Umetnost bez iskrenosti

izražavanje bez boli, čežnje, vapaja…

kao put bez cilja.

Šetnja u bestežinskom stanju

neka mlitava slatkorečivost,

o nekim tuđim nikad proplakanim porazima

stoji kao protivteža samom sebi

nikad suviše moćna da pokrene tračak nade

pretihi eho za sopstvenu gluvoću

nevidljiva u svetu u kojem se budimo

uvek iznova da išta shvatimo

da ikad prihvatimo sadašnjost.

 

Prošlost koja  ne postoji,

ni jedna reč nema zvuk snoviđenja,

ni slika skupljena od boli

tanke niti moje volje,

i nešto duboko bolno dušu rastače

na sitne fragmente ljudskosti

bez želje da se preživi

bez smeha, bez lekova, punjeni bojom nade

vara mi um,

oduzima moć trenutka

jedina sila što pokreće

kretanje kao pobeda umrtvljavanja samog sebe

ka nekom napred…

ka nečemu što ima smisla.

 

Ova soba je tiha!

Ova soba dobija sjaj…

Mreža od reči i lica

pod godinama koje smo mislili da smo zaboravili

ikona na zidu se smeši!

neko me gleda,

neko se vratio!

Zašto ovi ljudi galame?

 

 

 

Te noći sam otišao do ivice sreće,

sišao sam u predvorje svoje boli,

popalio sve razloge koji su mi vezali um

čekao sam danima sa pospanim očima

veliko čudo bez pompaste najave,

bez glamura, razloga za ponos, nebeđenosti…

Neko mi je došao,

iz lavirinta moje imaginacije

u moje ruke, ,misli, razgovore

kao da nikad nisam bio potpuno sam!

Kao da nikad nisam ništa propustio

da svrha je ono što sami sebi dosudimo,

budnim očima punim želje

jedne noći…

jednim očima

sačuvane od zaborava

izvučene iz tame posivelih ulica.