STIH NEPOZNATOM
Neprestano mislim na tebe
i pratis me kao svetlost Sunce,
kao kisa oblake natmurene…
Koliko si uteha, toliko si breme!
Neprestano ceznem za tobom,
i onaga trena kada sam najjaca,
pojavis se kao snovidjenje,
i nadjem se na ivici placa…
Bolje da ne znam da postojis,
da zelja u meni zastudeni,
i prihvatim zivot bez tvojih koraka,
da moja dusa slici steni….
Da li cu jaka biti doveka,
da te ne vidim u tudjim ocima,
da me samoca slatko ne obmane,
i samoj sebi ne polomim grane…!?
Zelim da na kapiji manastira,
okrenem se i vidim tvoj lik,
kada starost skute mi cvrsto stegne,
bez lazi odem u vecnosti stih!
© Miladinovic Sandra