ТРЕШЊА
Огрејало искричаво јутарње Сунце….
промаља се, кроз још не пролистале гране,
чују се птице, радост разносе,
али, једна старица – пође, па стане….
Боре већ дубоко урезане, јаке,
о страшној, дугој патњи, говоре смело,
наједном је руке погледала своје,
и старо изношено радно одело….
Већ дуго сваки дан јој је исти,
пусти зидови зборе наглас,
стари се са њом, ко’ јуче, опростио,
и дао јој аманет задњега часа….
-“Нека га стара коров свуда,
не плачи, не брини, не тугуј због тога,
али, ону трешњу, родну што чека,
сачувај драга, тако ти Бога….!”
А, она, разиграна стоји и чека,
процвала је и усамљена поносно стоји,
стара јој прилази, клече пред њом,
прекрсти се, и поче да моли….
Чувај ми Господе тамо далеко,
моје најдраже анђеле драге,
помози најмудрији да не забораве,
корене своје, подај им снаге…
Када једном дођу, и да ме нема,
нека их трешња стара дочека,
медена уста нек је се наједу…
Само то желим, тако ми века!
© Миладиновић Сандра