Дан: 21. април 2013.

БЛЕДА СЕНА

Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ово крхко биће,
ту му храну ништа не замени,
зору у ноћ, немоћ претвориће….

Научи ме да будем ледена,
с’ манирима високога стила,
можда би ми та смрт и годила,
црне очи умећем бих крила…

Виртоузно свираш пианино,
грациозно додирујеш дирке,
страсно, ко да хрлиш слепим болом,
хладне усне љубиш у сред свирке…

Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ова топла жена,
на груди јој спушташ тихи очај,
и нестајеш као бледа сена…

© Миладиновиић Сандра

СТАВИ ПРСТ НА ЧЕЛО….

Одавно си ти заборавио глас немоћи
јецаје поштења, одавно те не може ганути
тућа суза, тиха дечја жеља …
“Узвишеним” ходаш ти стазама,
не питаш се да ли ти приличе,
а, очи ти као дупље зјапе,
и све мање на човечје личе….

Одавно те мајка не познаје,
немаш боре на никог из рода,
и кријеш их са таминим шеширом,
а, црн капут спушта се до пода….
Гестови су смешни ти до бола,
цигарету држиш како треба,
руке шире сви они без наде,
ти се хвалиш вером изнад свега….

Златни прстен на малићу носиш,
знаш то носе сви племићког рода,
ти се свога порекла не сећаш,
давно си се одрекао Бога….
Зато машеш штапом куд год прођеш,
недаш ником близу да ти приђе,
сви су сића, блам, сувишна брига,
а, с’ њима си јуче пио пиће…

© Миладиновић Сандра