Добродошли!
da, to pjesnik bilo je što će reći lud luđi od svega što mu je napisano neušećereni junak gorka pilula istine što se bez vode guta da, riječi tijesno bilo je sred tolike mudrosti
da, to pjesnik bilo je
što će reći lud
luđi od svega što mu je napisano
neušećereni junak
gorka pilula istine
što se bez vode guta
da, riječi tijesno bilo je
sred tolike mudrosti
Његове сапи није знао камен Јахали без узда без улара седла Да до нас дојаше његов блиједи пламен Дан је био – мајко- јахали смо Сунце Оно чије зраке још не знају тмине У пустињи небеској били смо тек звијезде За галопом траг и облак прашине И земља била – мајко- јахали … Настави са читањем “Ноћ је била –мајко- јахали смо Мјесец”
Његове сапи није знао камен
Јахали без узда без улара седла
Да до нас дојаше његов блиједи пламен
Дан је био – мајко- јахали смо Сунце
Оно чије зраке још не знају тмине
У пустињи небеској били смо тек звијезде
За галопом траг и облак прашине
И земља била – мајко- јахали смо горе
Проклињали дан када нас је родила
Под копитама ритам шапата сред збора
О зори што нас је хоризонту водила
И вода била –мајко- јахали смо море
Ко талас нам се дизали к небесима ати
И у свакој капи со земље од зноја
Јахала сред трена јахала без сати
© Мирослава Одаловић
Ја у њих без ријечи ставила сам пјесму Афоризам плавог и љубав словесну Спрам стварања прије мене ткану Спрам знања прије мене знану Све друго било је молитва тиха Сок од плода сваког преломљеног стиха © Мирослава Одаловић
Ја у њих без ријечи ставила сам пјесму
Афоризам плавог и љубав словесну
Спрам стварања прије мене ткану
Спрам знања прије мене знану
Све друго било је молитва тиха
Сок од плода сваког преломљеног стиха
© Мирослава Одаловић
АПОКАЛИПСА Све ми мирише на божуре, а неће још скоро, чујем копита и песме јек раном зором, ко ме то буди, небо зна и ови зраци сунца?! Осећам сигурно, једно баш – да лед полако пуца! Не, барка толико дуго трпи страшне буре, све се скупило у јек неке нове олује, што све би да … Настави са читањем “АПОКАЛИПСА – Миладиновић Сандра”
АПОКАЛИПСА
Све ми мирише на божуре, а неће још скоро,
чујем копита и песме јек раном зором,
ко ме то буди, небо зна и ови зраци сунца?!
Осећам сигурно, једно баш – да лед полако пуца!
Не, барка толико дуго трпи страшне буре,
све се скупило у јек неке нове олује,
што све би да сруши, а очи склопљене су, и боли,
заувек постаје данас, а за сутра – јако се бојим!!!
И чујем звекет, а речи не познајем,
ко да се прошлост спојила са данас,
опомиње да радост већ има дубоке боре,
и да се на крсту ломи судбине талас!
Не, не чекајте сујетни и неми,
мајка је могла за нас бол да занемари,
ух, колико патње на њу се устреми,
за сјај у очима деце, и на самоћу зна да заборави!
Све мирише на божуре, а неће још скоро,
чујем копита и песме јек раном зорам,
када бих могла гласом што пара душе,
рекла бих, браћо мостови већ нам се руше!
Мајка се моли крај реке, не подиже главу,
крваве сузе су њене, а ми смо у праву?!
Апокалипса претвара се у живу рану!
Буђење…………….
(с) Миладиновић Сандра
KAZANOVA Molim te ne budi smešan, oči su ti tako nemirne… Ljubav nije samo dodir, ljubav je poput tišine…. Kada šetaš a, osećaš lahor, kada od sreće suzu pustiš, i jedva dočekaš jutro, da to sto želiš izustiš…. Kada zbog tudjeg smeha sijaš, kraj sebe ne vidiš ljude, zamišljen često zastaneš, a, pitaš se da … Настави са читањем “KAZANOVA – Miladinović Sandra”
KAZANOVA
Molim te ne budi smešan,
oči su ti tako nemirne…
Ljubav nije samo dodir,
ljubav je poput tišine….
Kada šetaš a, osećaš lahor,
kada od sreće suzu pustiš,
i jedva dočekaš jutro,
da to sto želiš izustiš….
Kada zbog tudjeg smeha sijaš,
kraj sebe ne vidiš ljude,
zamišljen često zastaneš,
a, pitaš se da li se bude?
Molim te, ne budi smešan,
ti dečače zarobljen u vremenu,
ti nisi lud od ljubavi,
Kazanova je goreo u plamenu!
(c) Miladinović Sandra
ТУМАРАЊЕ Тумарам сама облацима док шетам нашим шумарком, прелиставам књигу и стигох до корица опијена свежим зраком! Сваки је лист сећање што полако, али сигурно жути, aли, дођу тренуци када навиру брзо као светлост минути! Негде у шкрињи се крију заборављени паучином прекривени, па се онда као гејзер распрсну попут скривених сени!!! И добро и … Настави са читањем “ТУМАРАЊЕ – Миладиновић Сандра”
ТУМАРАЊЕ
Тумарам сама облацима док шетам нашим шумарком,
прелиставам књигу и стигох до корица опијена свежим зраком!
Сваки је лист сећање што полако, али сигурно жути,
aли, дођу тренуци када навиру брзо као светлост минути!
Негде у шкрињи се крију заборављени паучином прекривени,
па се онда као гејзер распрсну попут скривених сени!!!
И добро и лоше, све буди ћуди и конфузија јури,
све дужа стаза,тромији кораци и слабо ти се жури…
Не, као некада….
Наивност, она чистота младе душе, што у свему види бајку,
лагано нестаје и фали, фали до бола у све већем мраку!
Тумарам облацима док шетам нашим шумарком,
прелиставам књигу и чујем уздах па издах као…
заборављени душе кутак….
Затајем и сећам се времена када је радост била живот,
а, не тренутак…..
Смех, смех до суза без неког разлога се крије иза угла,
као кловн комедијаша цара уз вино и богату трпезу!
Не, овај осећај никада не може да вара…
Остати враголасто дете је успех, тек онда,
када седе ничу, а душа варничи пуна жара!
Баша као некада….нема већег дара!!!!
(с) Миладиновић Сандра
– Marksizam više “nije utopija”, jer ko nema novaca on od EU milijarde evra dobija! – Obećanje je “ludom” radovanje, a državi “dugo” nadanje! – Mnoga deca se ne rađaju u braku, jer su rođena u mraku! Živko Begović
– Marksizam više “nije utopija”, jer ko nema novaca on od EU
milijarde evra dobija!
– Obećanje je “ludom” radovanje, a državi “dugo” nadanje!
– Mnoga deca se ne rađaju u braku, jer su rođena u mraku!
Živko Begović
otvorio je prozor jauku i pustio ga kao beloglavog supa sup je izlegao krikove koji su se uvlačili goli u njegove žile lešinar do lešinara kidao mu arterije i aortu okno je lelujalo ili rasparana zavesa podsmešljivo mahala kratkim repnim perima i on je zagroktao i šištao iako je plivao u krvi – koloniji lešinara … Настави са читањем “CIKLUS – POSTOJANJE NEPOSTOJANJA 48 — Marina Adamović”
otvorio je prozor jauku i pustio ga kao
beloglavog supa
sup je izlegao krikove
koji su se uvlačili goli
u njegove žile
lešinar do lešinara
kidao mu arterije i aortu
okno je lelujalo
ili rasparana zavesa
podsmešljivo mahala
kratkim repnim perima
i on je zagroktao
i šištao
iako je plivao u krvi
– koloniji lešinara
iako je ruku stavio na grudi
druga mu je pala
kao polomljeno veslo
sidra nema da ukotvi bol
stihija je
stihija
osećam i ja
kamin(n)gs
OPET SI LJUBAV PROBUDILA Ruka u ruci, bez reči, ćuti, ponekada to govori sve! Pogled što gori, korak u boji, fluid što pali sve lampice! Taj dar bez cene, srcu što bije, daje ritmove nepoznate, duša se bori, ko’ da se ljuti, a, raduje se kao nikada pre! Nije li rano, treba li tiše? Ne … Настави са читањем “OPET SI LJUBAV PROBUDILA – Miladinović Sandra”
OPET SI LJUBAV PROBUDILA
Ruka u ruci, bez reči, ćuti,
ponekada to govori sve!
Pogled što gori, korak u boji,
fluid što pali sve lampice!
Taj dar bez cene, srcu što bije,
daje ritmove nepoznate,
duša se bori, ko’ da se ljuti,
a, raduje se kao nikada pre!
Nije li rano, treba li tiše?
Ne da se, ko da se olenjila,
ili se boji te letnje kiše,
što bi sve naglavice promenila!
Predaj se dušo, ko’ potok reci,
ne snebivaj se slutnjama,
otvori prozore i slobodno priznaj –
opet si ljubav probudila!
© Miladinović Sandra
JOŠ UVEK TE VOLIM, autor Bogdanović Bratislav
JOŠ UVEK TE VOLIM, autor Bogdanović Bratislav