Добродошли!
Da li ima, u sadašnje vreme, veće bruke i sramote, od raznorazne “ratne teme”? Zašto se u svetu, još uvek ratuje, kakva je to “diplomatija”, i ko sa njome “rukuje”? Borci za slobodu i mir, svugde se pitaju, kako da zaustave ratove, da ih oni ne uništavaju? Borci su nemoćni, da se … Настави са читањем “BRUKA I SRAMOTA”
Da li ima,
u sadašnje vreme,
veće bruke i sramote,
od raznorazne “ratne teme”?
Zašto se u svetu,
još uvek ratuje,
kakva je to “diplomatija”,
i ko sa njome “rukuje”?
Borci za slobodu i mir,
svugde se pitaju,
kako da zaustave ratove,
da ih oni ne uništavaju?
Borci su nemoćni,
da se sami protiv rata bore,
pa proklinju ratove,
od ranog jutra do zore!
Pozivaju sebi u pomoć,
protiv bruke i sramote,
aždaje, vile,kletvu i vračare,
da ih ove sa njihove strane “ukrote”!
Živko Begović
Sve strahove sam skupio u jednu kap suza koja se zamrzla sa prvom patnjom golicalo je maštu svest da postojim. Moj svet je nastajao na istom mestu gde su drugi oplakivali prohujale zanose. Zatvarao sam oblake mladalačkom drskošću otvarao sam jutra u nevinoj predaji pred nečim što nisam ozbiljno shvatao bez računa,fantazme, učtive teatralnosti… … Настави са читањем “Pred kišu – Aleksandar Jakšić”
Sve strahove sam skupio u jednu kap
suza koja se zamrzla sa prvom patnjom
golicalo je maštu svest da postojim.
Moj svet je nastajao na istom mestu
gde su drugi oplakivali prohujale zanose.
Zatvarao sam oblake mladalačkom drskošću
otvarao sam jutra u nevinoj predaji
pred nečim što nisam ozbiljno shvatao
bez računa,fantazme, učtive teatralnosti…
bez želje da budem prihvaćen od sveta
bez vokabulara koji para uši
bez jeftine publike sa skupim kartama
bez formule za preživljavanje
bez snova u kojima trčim sam kroz kišnu ulicu
živeo sam ono što se zove život
na način stran svakoj ustaljenosti ponavljanja
gomile slika koje su nestajale
pre nego što su udahnule ukus svesti
misao o životu…
jedino o otkrivanju životu.
Misao o samom sebi
previše jaka da se zaboravi.
Шума окупана мјесечином… Вјетар са мирисом мокре гриве… Оснажен старим нагорким вином… Надлијетao сам лагано ливаде и њиве… Пропланак уснулом травом окићен… Истурио горостасно распукло дрво… У њему, као дјечачић усхићен… Да је не огрије свитање прво… Сакрио краљицу од свију вила… Црвенокосу и склопљених крила… Призор за људско око забрањен… Ал видјех је, наиван… … Настави са читањем “Тражећи лијек”
Шума окупана мјесечином…
Вјетар са мирисом мокре гриве…
Оснажен старим нагорким вином…
Надлијетao сам лагано ливаде и њиве…
Пропланак уснулом травом окићен…
Истурио горостасно распукло дрво…
У њему, као дјечачић усхићен…
Да је не огрије свитање прво…
Сакрио краљицу од свију вила…
Црвенокосу и склопљених крила…
Призор за људско око забрањен…
Ал видјех је, наиван… и сад сам њен…
У чаробне свјетлосне свере заробљен…
Од тада, стално сањарим, сликам ил пишем…
Не видим збиљу ни земне ствари…
Са рођеном васионом у ритму дишем…
Тражећи лијек од њених чари…
Но авај, ниђе жуђеног ми наћи лијека
Ни у женама, коцки, пићу ни новцу…
Наличићу, цијелог ми заблуђелог вијека…
голобрадом тићу ил збуњеном основцу.
VESNI…
U ovo nezadrživo
nadolazeće proljeće
osjećaš li me imalo u venama
rado bi da sam satir
da prospem sjeme
u mnogim lijepim
i toplim ženama
A one
da nijesu ove od mode
vec okrugle vlažne i gladne
gladne ljubavi i željne da rode
A ti
da li u tebi buja
poljubac lako spušten
na obraz vreli
je li narastao do ljubavi
i da li ko nemira struja
ponekad srce ti razveseli
Al ne misli na to nego jedri
juri ko furija ko oluja
nek se pred tobom nebo vedri
i pusti ga
pusti da buja
Ja opet
u ovo doba krasno
u ove dane od budjenja
obuzdavam ogromnu
želju za ljepotom
i strasno sanjam
sa očima punim čudjenja…
ТРЕШЊА Огрејало искричаво јутарње Сунце…. промаља се, кроз још не пролистале гране, чују се птице, радост разносе, али, једна старица – пође, па стане…. Боре већ дубоко урезане, јаке, о страшној, дугој патњи, говоре смело, наједном је руке погледала своје, и старо изношено радно одело…. Већ дуго сваки дан јој је исти, пусти зидови зборе … Настави са читањем “ТРЕШЊА – Миладиновић Сандра”
ТРЕШЊА
Огрејало искричаво јутарње Сунце….
промаља се, кроз још не пролистале гране,
чују се птице, радост разносе,
али, једна старица – пође, па стане….
Боре већ дубоко урезане, јаке,
о страшној, дугој патњи, говоре смело,
наједном је руке погледала своје,
и старо изношено радно одело….
Већ дуго сваки дан јој је исти,
пусти зидови зборе наглас,
стари се са њом, ко’ јуче, опростио,
и дао јој аманет задњега часа….
-“Нека га стара коров свуда,
не плачи, не брини, не тугуј због тога,
али, ону трешњу, родну што чека,
сачувај драга, тако ти Бога….!”
А, она, разиграна стоји и чека,
процвала је и усамљена поносно стоји,
стара јој прилази, клече пред њом,
прекрсти се, и поче да моли….
Чувај ми Господе тамо далеко,
моје најдраже анђеле драге,
помози најмудрији да не забораве,
корене своје, подај им снаге…
Када једном дођу, и да ме нема,
нека их трешња стара дочека,
медена уста нек је се наједу…
Само то желим, тако ми века!
© Миладиновић Сандра
Досадна априлска киша је тукла Но ипак дође Михаела Осим чудног бугарског акцента Својих безбрижних двадесет љета У мој атеље је донијела Без лажног стида одмах се свукла И легла на отоман да позира Тканину набрах у драперије да више истакне, што мање скрије Изложена оку што нема обзира Лагана музика и тишина мукла Сваку … Настави са читањем “Pohvala većernjem aktu”
Досадна априлска киша је тукла
Но ипак дође Михаела
Осим чудног бугарског акцента
Својих безбрижних двадесет љета
У мој атеље је донијела
Без лажног стида одмах се свукла
И легла на отоман да позира
Тканину набрах у драперије
да више истакне, што мање скрије
Изложена оку што нема обзира
Лагана музика и тишина мукла
Сваку сјенку непостојећих бора
И сваки ценат те коже што блиста
Пренијех помоћу дрхтећег киста
На бијело платно, величине мора
Свакако, на крају брука би пукла
Да умјетник уморан легао није
После тог дивног подухвата
И више него успјешног акта
Крај своје музе, отров да пије
Odlazeći ćutke Rekla si mnoge ružne stvari Umjesto najslađeg doviđenja odćutala si, zbogom ludače stari… Hoćemo li se sjećati dugo Hoćemo, a šta bi drugo. Pamtićeš tijelom sva moja nedjela A ja svaki tren od meda jer s tobom sam se osjećao kao… kocka leda , u “Devet i po nedjelja“
Odlazeći ćutke
Rekla si mnoge ružne stvari
Umjesto najslađeg doviđenja
odćutala si, zbogom ludače stari…
Hoćemo li se sjećati dugo
Hoćemo, a šta bi drugo.
Pamtićeš tijelom sva moja nedjela
A ja svaki tren od meda
jer s tobom sam se osjećao kao…
kocka leda ,
u “Devet i po nedjelja“
Загонетка… Буде наивна… Сиротињска, Ведра или сјетна, Проста, ситна… некад широка, грешна ил безгрешна, за рај ил пакао… или је нема ил сија из ока… Мајчинска, очинска, дјетиња… Дјетиње чедна… Топла ил хладна Као океан, ко бистра ријека грије ко сунце жарко…или је ко памук мека… Замишљамо ту голубицу бијелу Са гнијездом у нашем тијелу… … Настави са читањем “nove i stare…”
Загонетка…
Буде наивна…
Сиротињска,
Ведра или сјетна,
Проста, ситна… некад широка,
грешна ил безгрешна,
за рај ил пакао…
или је нема ил сија из ока…
Мајчинска, очинска, дјетиња…
Дјетиње чедна…
Топла ил хладна
Као океан, ко бистра ријека
грије ко сунце жарко…или је ко памук мека…
Замишљамо ту голубицу бијелу
Са гнијездом у нашем тијелу…
Испод грла,
У срцу…
Или глави…
Ал тек кад је у носу,
Кад виси о танкој нити ил жици,
да не постоји,
Тврде…
Само бездушници.
Стихована похвала вечерњем акту
Досадна априлска киша је тукла
Но ипак дође Михаела
Осим чудног бугарског акцента
Својих безбрижних двадесет љета
У мој атеље је донијела.
Без лажног стида одмах се свукла
И легла на отоман да позира
Тканину набрах у драперије
да више истиче, што мање крије
Изложена оку што нема обзира.
Лагана музика и тишина мукла
Сваку сјенку непостојећих бора
И сваки ценат те коже што блиста
Пренијех помоћу дрхтећег киста
На бијело платно, величине мора.
Свакако, на крају брука би пукла
Да умјетник уморан легао није
После тог дивног подухвата
И више него успјешног акта
Крај своје музе, отров да пије.
Lagana proljećna kompozicija za gitaru i flautu
Tvoj lik, u meni proljeće budi
noga će tvoja da me izludi
šta li će o nama pričati ljudi
tvoj lik, u meni proljeće budi.
Aprilske ptice pjevaju
biserne kiše padaju
međ nama iskre sjevaju
aprilske ptice pjevaju.
Šta li će o nama pričati ljudi
tvoja će noga da me izludi
a tek bijele nježne grudi
šta li će o nama pričati ljudi.
Očigledno je da nam ne smeta
nebitna razlika od dvades ljeta
što god da pričaju i nije šteta
očigledno je da nam ne smeta.
Aprilske ptice pjevaju
biserne kiše padaju
međ nama iskre sjevaju
aprilske ptice pjevaju.
Pozdrav
Odlazeći ćutke
Rekla si mnoge ružne stvari
Umjesto najslađeg doviđenja
odćutala si, zbogom ludače stari…
Hoćemo li se sjećati dugo
Hoćemo, a šta bi drugo.
Pamtićeš tijelom sva moja nedjela
A ja svaki tren od meda
jer s tobom sam se osjećao kao…
kocka leda ,
u “Devet i po nedjelja“
ДЕСИЋЕ СЕ ЧУДО! Можда сам те срела, упознала нисам, али, моја си подсвест, моја бол и срећа! Можда сам те погледала, али само кратко, у другом смо друштву испијали пића…. Једном на улици као познати глас, брзином светлости прохујао је ветар, дошло ми је да полетим с’ њим изнад облака, и измамим тајну док је … Настави са читањем “ДЕСИЋЕ СЕ ЧУДО! – Миладиновић Сандра”
ДЕСИЋЕ СЕ ЧУДО!
Можда сам те срела, упознала нисам,
али, моја си подсвест, моја бол и срећа!
Можда сам те погледала, али само кратко,
у другом смо друштву испијали пића….
Једном на улици као познати глас,
брзином светлости прохујао је ветар,
дошло ми је да полетим с’ њим изнад облака,
и измамим тајну док је тако срећан!
Пусти, не будали мој принче без круне,
знам да си уморан и понекад сетан,
можда се чак тргнеш усред ноћи тмурне,
а, ја месечином до тебе дошетам….
Синоћ ми је месец намигнуо смело,
бећар, лола, мангуп, играо се лудо,
назвао ме сестром, дал’ је тако смео,
али, осећај имам – десиће се чудо!
© Миладиновић Сандра
СРЕЋА ЈЕ…….. Срећа је мени кап кише на длану када добује са нашег неба. Срећа је мени реч утехе, онда када ми највише треба! Срећа је када те усним, а изјутра видим, и осетим топлину твога даха… То мени бајку обећану приређујеш ти, без имало страха… Ни ноћ, ни дан више нису важни, као да … Настави са читањем “СРЕЋА ЈЕ……..-Миладиновић Сандра”
СРЕЋА ЈЕ……..
Срећа је мени кап кише на длану
када добује са нашег неба.
Срећа је мени реч утехе,
онда када ми највише треба!
Срећа је када те усним, а изјутра видим,
и осетим топлину твога даха…
То мени бајку обећану
приређујеш ти, без имало страха…
Ни ноћ, ни дан више нису важни,
као да ми се у једно слију…
Срећа је мени када наша срца
у једном ритму скупа бију…
И то како казаљке клизе,
шта има време с’ било чиме!?
Наше су се душе благословом нашле,
и ништа друго не мери се тиме….
Срећа је мени загрљај са тобом,
када без речи слушамо ветар…
када путујемо ван знаних граница…
Срећа је мени, када си ти срећан!
© Миладиновић Сандра
Nekog ima pred vratima sigurno ne varam se neko je pred vratima a ja sam s druge strane nekog ili nečega i to sam sigurna ali dvoumim se- nekog ili nečega kada bih to pouzdano znala zamenili bismo mesta – neko-nešto postalo bi JA a JA bih se pritajila van domašaja vlastitog razuma uostalom ja … Настави са читањем “VIŠEZNAČNOST — Marina Adamović”
Nekog ima pred vratima
sigurno
ne varam se
neko je pred vratima
a ja sam s druge strane
nekog ili nečega
i to sam sigurna
ali dvoumim se- nekog ili nečega
kada bih to pouzdano znala
zamenili bismo mesta –
neko-nešto postalo bi JA
a JA bih se pritajila
van domašaja vlastitog razuma
uostalom
ja jesam
neko
bilo ko
ali neko –
neizostavno
i nešto sam
nešto
nešto
što nisam ni slutila da nosim na leđi ma
ma
ko mi to grebe moždinu i kičmu?
neko kaže
ja…
znala sam da sam višeznačna
a ko nije?
ko?
nIko?
kamin(n)gs