Аутор: StanaM

Кад касно ноћу
Све маске скинем
Лице истином умијем
Полако трунем у сећању
Кад уместо јутра
Бирала сам вече
Живот свој преточила у сан
Узела кишу туге негде далеко
Заувек угасила сунце среће
Ко лептир живела само један дан
Дала и оно што нисам имала
У великом граду кад био си сам

Кад касно ноћу
Утихну последњи звуци
Кад тама се разлије по души
Срце би да пукне а већ пукло је
Једино сад желим да заборавим
Очи твоје, речи име и осмех најлепши
Нек ново сутра сване тихо и сиво
Кад је последње зрно наде
Кроз прсте исцурило
Грлим оно што ми од тебе остало.

Да ли се ми то
однекуд знамо
можда смо се и срели
некада давно
у нечијем дому
на крају снова
ко би то знао
И ко је то хтео
да те плитке лажи
речи без тежине
баци на дно
Тај осмех најлепши
око његово
што гледа ме и сад
док по тихом небу
скита месец млад
Сасвим случајно
душу ми поново
озелени
око ми влажно
разбистри
у срцу оно заборављено
свом снагом заискри
поред њега ко царица
сејем прашину
право у очи
људима који то нису
таквима ко што
ти си одавно
Живот бих свој да продам
нека он постоји
за истину на длану
неизнуђену
за једну реч на јастуку
најнежнију
за наплаћене године чекања
у маштању
Он је увек ту
грле га мисли у сећању
Ма волим га странче
сваком ћелијом својом
толико већ дана до сад
и још много година
од сад…

Još sekund koji čekaću možda

oslušnuti tišinu korak da ti poznam

umirujem sebe mislima bez smisla

svanuće dan čekaću čudo i ko zna

možda i procveta pupoljak uveli

možda i zapevam od tuge pokisla

ugledam ti oči kao nebo plave

nek padaju reči ko cvetovi beli

neka duše bez  zvanica  slave

A dani hladni još hladniji bivaju

pahulje nežne pokriše blatnjave staze

žao  mi samo što mi u duši stanuju

ta sećanja davna što me živu gaze.

Ponekad me obuzme neka nada

neka mala tajanstvena radost

zbog zelenih vozova

i zelenih oblaka

ali teško je preživeti oseku

i saznanje da ostaće zauvek

jedna tajna rana

na mom zelenom srcu

Sve je zeleno u mom životu

zbog boje tvojih očiju.

Страх од сунца
леди твој поглед.

Хиљаду маски
а иза само
једно лице.

Ал’ ја ћу сломити ноћ
нека душа себе части
нека песма влада тамо
где се скрива твоја немоћ.

Једино ја
осмехом те дарујем
у време кад све умире
твојим сновима царујем.

Хтео ти или не
откривам те и онда
кад се највише покриваш.

Само једна моја реч
довољна је да све признаш.

Boli me više

jutro bez smisla

od noći bez zvezda

teška ko kamen

duša od suza pokisla

u srcu gasi plamen

jednog dolaska

 

Tišina me ova hrani

sopstvenim mislima

samo moja savest brani

da budem sanjana

 

Do granice mi smo došli

dalje je tudje dalje se ne sme

mi bićemo zajedno samo

u redovima ove pesme

Toliko vremena
suza laži i bola
za samo jedan tren
sreće zatrpane
godinama
U čijem to srcu
može da stane
toliko ljubavi
da se nikad
ne zaboravi
ne odustane
U čijim očima
zelena proleća
sanjaju san
mirisnih cvetova
Istina je samo jedna
za mnogo vekova.

ЗАУВЕК ТВОЈА

 

Пролазе тренуци време улудо

Кад сам без тебе

Сазнајем да је живот чудо

И чувам себе

За неку стварност која ће доћи,

О, ја то знам,

Када ћу напокон моћи-

Целу себе да дам.

 

Можда је прекасно тек онда знати

Све што се могло и што се хтело

Ал први пут ћу и душу дати

Док дајем тело…

 

Па нек се деси…

Нек иза мене остану греси

И док се питам Љубави где си

Да ли и ти као и ја венеш од бола од неспокоја

Желим да знаш да ја бућу –

Заувек твоја!!!

 

Не мораш ме разумети

Не мораш ме желети јаче

Буди само ту – понекад

Када сам сама и кад ми се плаче.