Дан: 3. април 2013.

PRISEĆANJE — Marina Adamović

izgovorila sam slog na to dodala još dva iznenada bujica slogova probi mi opne slušne – ne one nishodno-ushodne crvenokapljičaste priljubljene uz podrebarne najsvetlije tamne boje tamnice nisam ni pomislila da sam puna svega i svačega odbačenih šifri imitacijâ imitacijâ ravnodušnosti uzbuđenjâ pokolenja alter alter ega izgovorila sam slog a on sad visi na nadgrobnoj … Настави са читањем “PRISEĆANJE — Marina Adamović”

izgovorila sam slog
na to dodala još dva
iznenada
bujica slogova probi mi opne
slušne – ne
one nishodno-ushodne
crvenokapljičaste

priljubljene uz podrebarne
najsvetlije tamne boje

tamnice

nisam ni pomislila da sam puna
svega i svačega
odbačenih šifri
imitacijâ imitacijâ
ravnodušnosti uzbuđenjâ
pokolenja alter alter ega

izgovorila sam slog
a on sad visi na nadgrobnoj ploči
posmatra me i nastaviće – znam
a iz čega
kad sam izbacila sve kroz
pod
re
bar
ne
op
ne
o
ne
nisam nisam sve
sna da nisam nisam
sve
izgo
vo
ri
la
a
ri
la
sam-do-dna-sr-ča-nog-pod-neb-lja
izgovaram slog
uzvraća
mi vrisak
ak
o
samo-samo-tako

kamin(n)gs

PRAVI LEK – Miladinović Sandra

PRAVI LEK Imaš li časti ja daću ti najlepše oči za čitav vek! A, tek ako te i strast krasi, mašti prkosi naočigled! Nema svanuća da jednom nisam, probudila se a, da ne usnim, času crnoga slatkoga vina, kako ga usnama prinosim! Haljinama sam muziku plela, i igrala tiho u samoći, ali, ti pokreti moga … Настави са читањем “PRAVI LEK – Miladinović Sandra”

407596_4677210375512_279694264_n

PRAVI LEK

Imaš li časti ja daću ti
najlepše oči za čitav vek!
A, tek ako te i strast krasi,
mašti prkosi naočigled!

Nema svanuća da jednom nisam,
probudila se a, da ne usnim,
času crnoga slatkoga vina,
kako ga usnama prinosim!

Haljinama sam muziku plela,
i igrala tiho u samoći,
ali, ti pokreti moga tela,
bili su gladni i strašno moćni!

I vatre su me često pekle,
a, gasila sam ih potocima,
pa, prkosi su se smirili,
od ljubavi velikim obrocima!

Eh, kada bi znala da imaš časti,
i da to nije naocigled?
Rekla bih ti sa puno strasti,
da prava ljubav meni je lek!

© Miladinović Sandra

ISTOČNO OD BOLA – Miladinović Sandra

ISTOČNO OD BOLA Istočno od bola leži svitak sreće, majušan kao zrno zlatne prašine, ali, sija jače od najbliže zvezde, od najlepše reči i najdublje tmine! Osećam ko’ jeza da me obuzima, ali, ona slatka i opijajuća, i tako se vraćam starim korenima, niz kosu mi curi čista medovina! Uh, to slatko voće ima miris … Настави са читањем “ISTOČNO OD BOLA – Miladinović Sandra”

223914_3921050271982_1993145795_n

ISTOČNO OD BOLA

Istočno od bola leži svitak sreće,
majušan kao zrno zlatne prašine,
ali, sija jače od najbliže zvezde,
od najlepše reči i najdublje tmine!

Osećam ko’ jeza da me obuzima,
ali, ona slatka i opijajuća,
i tako se vraćam starim korenima,
niz kosu mi curi čista medovina!

Uh, to slatko voće ima miris grozdja,
mistično miriše ko iz samog Raja,
uplela se sreća sto jača od bola,
prenosi se dahom što voljene spaja!

Dodji, ne misli se, paučinu smakni,
dokolicu zarobi najjačim lancima,
pogledaj mi oči i nemirno more…
unesi u život ludim praporcima!

Ali, ako nemaš još hrabrosti za sve,
ako poklekneš, ma sve je to ljudski…
Istočno od bola leži svitak sreće,
taj dan kada ozdraviš, srce će ti tući!

Nemoj dugo….

© Miladinović Sandra

УСНЕ ОД БРЕСКВЕ СЛАЂЕ – Миладиновић Сандра

УСНЕ ОД БРЕСКВЕ СЛАЂЕ Tеку ми мисли ко река често, не могу им на пут стати… Где год да слетим то ме место, опет на исто врати…. Од брескве слађе су моје усне, док жудим за уснама сличним… Али, песник то зато ваљда и јесте, јер све схвата тако личним…. Заборавићу на трен на тугу … Настави са читањем “УСНЕ ОД БРЕСКВЕ СЛАЂЕ – Миладиновић Сандра”

857436_10151299902342205_1596450155_o

УСНЕ ОД БРЕСКВЕ СЛАЂЕ

Tеку ми мисли ко река често,
не могу им на пут стати…
Где год да слетим то ме место,
опет на исто врати….

Од брескве слађе су моје усне,
док жудим за уснама сличним…
Али, песник то зато ваљда и јесте,
јер све схвата тако личним….

Заборавићу на трен на тугу и срећу,
одлутаћу у воде без сна…
Не, срце не куца, ма не чујем га,
ништа не виде моја ока два…

Може ли душа што стално трепери,
одједном постати мермерна,
кад јоргован цвета и ласте надлећу…?
Како да постане чемерна?

Крај реке, ја њен сам део,
у шуми, њен шум и цвркут птица,
на улици ја сам жагор,
на небу звезда падалица….

А, моје усне када дотакнем,
влажне, пожељне и пољубаца жељне,
и ово срце лутајуће,
знам, срешће једном оно што желе….

(с) Миладиновић Сандра