Месец: април 2013.

БЛЕДА СЕНА – Миладиновиић Сандра

БЛЕДА СЕНА Кажеш, немој никако да волиш, али, како ће ово крхко биће, ту му храну ништа не замени, зору у ноћ, немоћ претвориће…. Научи ме да будем ледена, с’ манирима високога стила, можда би ми та смрт и годила, црне очи умећем бих крила… Виртоузно свираш пианино, грациозно додирујеш дирке, страсно, ко да хрлиш … Настави са читањем “БЛЕДА СЕНА – Миладиновиић Сандра”

bar obori pogled

БЛЕДА СЕНА

Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ово крхко биће,
ту му храну ништа не замени,
зору у ноћ, немоћ претвориће….

Научи ме да будем ледена,
с’ манирима високога стила,
можда би ми та смрт и годила,
црне очи умећем бих крила…

Виртоузно свираш пианино,
грациозно додирујеш дирке,
страсно, ко да хрлиш слепим болом,
хладне усне љубиш у сред свирке…

Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ова топла жена,
на груди јој спушташ тихи очај,
и нестајеш као бледа сена…

© Миладиновиић Сандра

СТАВИ ПРСТ НА ЧЕЛО….- Миладиновић Сандра

СТАВИ ПРСТ НА ЧЕЛО…. Одавно си ти заборавио глас немоћи јецаје поштења, одавно те не може ганути тућа суза, тиха дечја жеља … “Узвишеним” ходаш ти стазама, не питаш се да ли ти приличе, а, очи ти као дупље зјапе, и све мање на човечје личе…. Одавно те мајка не познаје, немаш боре на никог … Настави са читањем “СТАВИ ПРСТ НА ЧЕЛО….- Миладиновић Сандра”

bar obori pogled

СТАВИ ПРСТ НА ЧЕЛО….

Одавно си ти заборавио глас немоћи
јецаје поштења, одавно те не може ганути
тућа суза, тиха дечја жеља …
“Узвишеним” ходаш ти стазама,
не питаш се да ли ти приличе,
а, очи ти као дупље зјапе,
и све мање на човечје личе….

Одавно те мајка не познаје,
немаш боре на никог из рода,
и кријеш их са таминим шеширом,
а, црн капут спушта се до пода….
Гестови су смешни ти до бола,
цигарету држиш како треба,
руке шире сви они без наде,
ти се хвалиш вером изнад свега….

Златни прстен на малићу носиш,
знаш то носе сви племићког рода,
ти се свога порекла не сећаш,
давно си се одрекао Бога….
Зато машеш штапом куд год прођеш,
недаш ником близу да ти приђе,
сви су сића, блам, сувишна брига,
а, с’ њима си јуче пио пиће…

© Миладиновић Сандра

FIGURA — Marina Adamović

Danas sam – magla – u magli magla još uvek je vreme bez promena sutra ću biti ptica na grani obogaljena – ali ipak – ptica ko pretvara oblak u crvenu vodu? ko pase travu – modrikasto sočnu? šetači s pesmom gledaju uvis akord po akord – kazaljke sata tako se magla kida i saceda … Настави са читањем “FIGURA — Marina Adamović”

Danas sam – magla – u magli magla
još uvek je vreme bez promena

sutra ću biti ptica na grani
obogaljena – ali ipak – ptica
ko pretvara oblak u crvenu vodu?
ko pase travu – modrikasto sočnu?
šetači s pesmom gledaju uvis
akord po akord – kazaljke sata
tako se magla kida i saceda
tako se buši izvor u nebu

pero za perom – sleće u reku
grančica puca – prihvata ih
nemušta luda
posmatra kljun – širom
otvoren! – u stavu
osmeh!

a ranâ – nema – nema ni zakrpa
osim jedne

pod krilom od voska

kamin(n)gs

Na putu – Aleksandar Jakšić

Mali ljudi trebaju velike planove! Masa se homogeno kreće održava istu količinu mržnje koja je spaja taština življenja servirana na tv ekranima okean nebilizma nas zapljuskuje svakog dana. Odvojiti se na trenutak zatvoriti uši pred idiotskim izdisajima posmatrati kao neko ko nije odavde verovati da te se sva ta jarma i huka ne dotiče gledati … Настави са читањем “Na putu – Aleksandar Jakšić”

Mali ljudi trebaju velike planove!

Masa se homogeno kreće

održava istu količinu mržnje koja je spaja

taština življenja servirana na tv ekranima

okean nebilizma nas zapljuskuje svakog dana.

Odvojiti se na trenutak

zatvoriti uši pred idiotskim izdisajima

posmatrati kao neko ko nije odavde

verovati da te se sva ta jarma i huka ne dotiče

gledati greh kako sam sebi sudi

blagi osmeh slobode na obrazu

kao sumrak kroz krošnje drveća

ljubazno odbijanje čaše ironije

ponuđene ne ljudskim kricima

odlazak sopstvenom voljom

bez istih onih mrvica opijenosti

zbog kojih je lako umirati.

 

ПОМОЗИ МИ ГОСПОДЕ – Миладиновић Сандра

ПОМОЗИ МИ ГОСПОДЕ Суде ми они којима је пресуђено, све знају, а нису ни трен били самном, суде ми они који у ништа не верују, и којима давно до ничега није стало! Суде ми бесмисленим лавиринтима, кроје ми хаљине, прошлост прохујалу, одређују будућност гурајући ме у бездан, подсмевају поштењу и као пси лају! Помози ми … Настави са читањем “ПОМОЗИ МИ ГОСПОДЕ – Миладиновић Сандра”

bar obori pogled

ПОМОЗИ МИ ГОСПОДЕ

Суде ми они којима је пресуђено,
све знају, а нису ни трен били самном,
суде ми они који у ништа не верују,
и којима давно до ничега није стало!

Суде ми бесмисленим лавиринтима,
кроје ми хаљине, прошлост прохујалу,
одређују будућност гурајући ме у бездан,
подсмевају поштењу и као пси лају!

Помози ми ти да схватим ову бол,
док крв липти из моје душе,
колена ми крвава и клечим пред тобом,
ово је време када снове руше!

Разуми ме ти када људи не могу,
себичност су уткали свим стазама својим,
добру не помажу, док умире у ропцу,
а, ја само хоћу топлу руку твоју!

ЈЕДИНО ТАКО ЋУ СХВАТИТИ ОВО ВРЕМЕ….
ПОМОЗИ ГОСПОДЕ МОЛИМ ТЕ!
УМРЕЋУ ЗА ТЕБЕ!!!!

© Миладиновић Сандра

RATOVANJE

Ko po svetu ratuje, u pameti luduje, to je za narod najveća propast, jer je on neljudska strast.   Ratovi ne donose narodu dobrotu, nego jad, bedu, propast i golgotu, uništavajući ljudske živote, i celome svetu stvaraju velike strahote.   Celi miroljubivi svet se pita, zašto se ratuje zbog nečijih ratnih “apetita”, koji govore stalno … Настави са читањем “RATOVANJE”

Ko po svetu ratuje,

u pameti luduje,

to je za narod najveća propast,

jer je on neljudska strast.

 

Ratovi ne donose narodu dobrotu,

nego jad, bedu, propast i golgotu,

uništavajući ljudske živote,

i celome svetu stvaraju velike strahote.

 

Celi miroljubivi svet se pita,

zašto se ratuje zbog nečijih ratnih “apetita”,

koji govore stalno o demokratiji,

koja je suprotna svetskoj civilizaciji.

 

Više je nego žalosno i opasno,

da je ratovanje i za decu smrtonosno,

za čije živote niko ne odgovara,

nego se samo zato izvinjavanjima izgovara.

Živko Begović

 

 

 

Moje su pjesme – Miro Beribaka

Moje su pjesme . Moje su pjesme, istine moje, istine kojima sebe istinim, da istine, istine nisu! . Moje su istine, laži moje, laži kojima sebe lažem, da laži, laži nisu! . Moje su laži, moja stvarnost, koju lažem, da nije istina, i da tuge će proći, samo ako sebe, istinski i bezmjerno slažem! . … Настави са читањем “Moje su pjesme – Miro Beribaka”

Moje su pjesme

.

Moje su pjesme, istine moje,

istine kojima sebe istinim,

da istine, istine nisu!

.

Moje su istine, laži moje,

laži kojima sebe lažem,

da laži, laži nisu!

.

Moje su laži, moja stvarnost,

koju lažem, da nije istina,

i da tuge će proći,

samo ako sebe, istinski

i bezmjerno slažem!

.

Miro Beribaka

FIGURA — Marina Adamović

Danas sam – magla – u magli magla još uvek je vreme bez promena sutra ću biti – ptica na grani obogaljena – al‘ ipak – ptica ko pretvara oblak u crvenu vodu? ko pase travu – modrikasto sočnu? šetači s pesmom gledaju uvis akord po akord – kazaljke sata tako se magla kida i … Настави са читањем “FIGURA — Marina Adamović”

Danas sam – magla – u magli magla
još uvek je vreme bez promena

sutra ću biti – ptica na grani

obogaljena – al‘ ipak – ptica
ko pretvara oblak u crvenu vodu?
ko pase travu – modrikasto sočnu?
šetači s pesmom gledaju uvis
akord po akord – kazaljke sata
tako se magla kida i saceda
tako se buši izvor u nebu

pero za perom – sleće u reku
grančica puca – prihvata ih
nemušta luda
posmatra kljun – širom
otvoren! – u stavu
osmeh!

a ranâ – nema – nema ni zakrpa
osim jedne


pod krilom   od voska

kamin(n)gs

IZNENADA — Marina Adamović

Na čelu mi je prst ne – pištolj – ne uzela sam vijaču ne – omču – ne smislila sam igru skakaću mostom od samoće preko obmane i blata ako padnem samo ako zaviriću kroz ogradu mosta i šapnuti ribi žao mi je što nisi u vodi obala nije za škrge – nije a ja … Настави са читањем “IZNENADA — Marina Adamović”

Na čelu mi je prst
ne – pištolj – ne
uzela sam vijaču
ne – omču – ne
smislila sam igru
skakaću mostom
od samoće preko obmane i blata
ako padnem
samo ako
zaviriću kroz ogradu mosta
i šapnuti ribi
žao mi je što nisi u vodi
obala nije za škrge – nije
a ja nisam za vodu
nisam – samo duboko razmišljam
dub oko
oko mi je kao mehurić koji ću ti jednom doneti
razumem te i tvoju sudbinu
sve mi je jasno – i
znenada – pitam vodu
a nada? pliva ili me s visine gleda?
prst vijača i ja
ribe nema

kamin(n)gs

STIH NEPOZNATOM – Miladinovic Sandra

STIH NEPOZNATOM Neprestano mislim na tebe i pratis me kao svetlost Sunce, kao kisa oblake natmurene… Koliko si uteha, toliko si breme! Neprestano ceznem za tobom, i onaga trena kada sam najjaca, pojavis se kao snovidjenje, i nadjem se na ivici placa… Bolje da ne znam da postojis, da zelja u meni zastudeni, i prihvatim … Настави са читањем “STIH NEPOZNATOM – Miladinovic Sandra”

aaaaaa

STIH NEPOZNATOM

Neprestano mislim na tebe
i pratis me kao svetlost Sunce,
kao kisa oblake natmurene…
Koliko si uteha, toliko si breme!

Neprestano ceznem za tobom,
i onaga trena kada sam najjaca,
pojavis se kao snovidjenje,
i nadjem se na ivici placa…

Bolje da ne znam da postojis,
da zelja u meni zastudeni,
i prihvatim zivot bez tvojih koraka,
da moja dusa slici steni….

Da li cu jaka biti doveka,
da te ne vidim u tudjim ocima,
da me samoca slatko ne obmane,
i samoj sebi ne polomim grane…!?

Zelim da na kapiji manastira,
okrenem se i vidim tvoj lik,
kada starost skute mi cvrsto stegne,
bez lazi odem u vecnosti stih!

© Miladinovic Sandra