БЛЕДА СЕНА
Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ово крхко биће,
ту му храну ништа не замени,
зору у ноћ, немоћ претвориће….
Научи ме да будем ледена,
с’ манирима високога стила,
можда би ми та смрт и годила,
црне очи умећем бих крила…
Виртоузно свираш пианино,
грациозно додирујеш дирке,
страсно, ко да хрлиш слепим болом,
хладне усне љубиш у сред свирке…
Кажеш, немој никако да волиш,
али, како ће ова топла жена,
на груди јој спушташ тихи очај,
и нестајеш као бледа сена…
© Миладиновиић Сандра
(Прочитано: 47 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.389 пута)