Месец: септембар 2012.

MOSTOVI ZIVOTA

Da nije njega nebih mogla preci preko tuge,
od srece bih se mozda pretvorila u srebrni prah,
da nije njega na noge se nebih docekala,
i nebi mi bio uvek ovako korak lak!

On je lek sto postoji, ali kada ga ne vidis,
dani prolaze ko trzaji mandoline,
setas zanesen kosmarom, a jeca na obali suton,
o , Boze, on ti svetli poput bele grive!

Ponekada bas na njemu pevas, a glas ti odjekuje,
cuje se daleko preko svih krovova,
a, reka ga nosi s’ tihim talasima, i smeje se golicavo!
O, kakav si ti lola s’ mesecevih kola!?- Kao izmisljeno!

Da nije njega nebih mogla preci preko oprostaja,
i suza, preko svojih grehova,
i igrala bih zaneseno kao vila, ali od jednom,
savest bi me pokorila, jer tu bi me cekala!

E, eno je sva u belom, ko je i sta cini ovde,
da li se krije ili se nada da su mostovi izasli iz mode!?
O, dodji, mi dodji, prodji tiho da strah u dvoje delimo,
od jednog do drugog letimo do slobode,
i da se sa pticama veselimo!

© Miladinovic Sandra

LJUBAV JE ŽIVOT

U mladosti samoća mnogo manje guši,
brige ne zadaje, ni patnju, ni bol,
horizont daleki poruke ti šalje,
letiš tako dalje – pravi izazov!

Bogatstvo duhova postaje sve veće,
godine prolaze od zvezda satkane,
ali, duši biva sve teže i teže,
pa masša i sanja , s’ nebom broji dane!

I znaš kako dise, znaš joj korak nemi,
iza ugla tu je, nikada daleko,
vraća ti se verno, umilno te gleda,
mazi ti uvojke i smeje se setno!

Ponekada umoran prihvatiš tu laž,
kopiju za sreću, al’ jos više toneš,
nestaješ, gubiš se, u prah se pretvaraš,
i pitaš sam sebe, zašto zvona zvone!?

I nadaš se, nadaš, s’ osemehom na licu,
u galopu strasnom na belome atu,
sad vidiš da nije ni voleti lako,
al’ srećan si, što duša nije ti u paklu!

I pitaš se, pitaš kako neki ljudi,
sreću ne vide i da je ne žive!?
Jer vidiš da lepše nigde ne postiji,
i da njene oči, ništa nisu krive!

I evo, sada gledam sebe daleko,
staricu što duši ipak nadje leka,
sede kose, ruke, urezane bore,
ali, ljubav je život, nikada prepreka!

© Miladinović Sandra