ЖИВОТ…
У сутону свом
док замишљен стојим
пребирам успомене
и снове бројим
искусио ја сам
сву радост живота
па спокој миран чекам
крај свог плота
Рођен у љубави,
пробуђен с криком
одрастао на камену,
окружен виком
живот сам газио,
стрепећи пазио
од судбине бежао
па јој опет долазио
Године што прођоше
и тешке и лаке
нису сломиле
моје кости јаке
за љубав и страст
живот сам дао
да волим несебично
ја сам знао
Од живота уморан
смрти се не бојим
остварени снови
сведок су да постојим
ал ме једно плаши
док ово пишем
надживети ме мораш,
јер за тебе још увек дишем…
Братислав Богдановић