Дан: 25. септембар 2012.

1.septembar 2012/ II 84 © —- Marina Adamović

Jednog su dana došli po mene a trudila sam se oduvek i sada se trudim… došli su i poveli me bez reči bez objašnjenja a ja nevina kap najtamnijih vena nisam ni zapakala ne samo sam shvatila da nisam tamo gde me je embrion uneo jednoga dana videh sebe na pustom predelu van horizonta svega … Настави са читањем “1.septembar 2012/ II 84 © —- Marina Adamović”

Jednog su dana došli po mene
a trudila sam se
oduvek
i sada se trudim…
došli su i
poveli me
bez reči
bez objašnjenja

a ja
nevina kap najtamnijih vena
nisam ni zapakala
ne
samo sam shvatila da nisam tamo gde me je embrion
uneo
jednoga dana
videh sebe
na pustom predelu
van horizonta
svega se sećam, od samog početka
i trudim se još… ali – ko?
kap
ili
slika deteta s flašicom rasutog mleka –
majko?

kamin(n)gs

SASVIM OBIČNA PESMA – Marica Vidić

udišem svoje postojanje natenane naviknuta na padanje i ustajanje i još sam ponosna i još osmehnuti se umem i poneku pesmu napišem kad dušu svoju razumem čudo je to kažu – stihovi izviru iz tebe a život te nemilosrdno gazi vijugaš promičeš tek neka dobra duša tvoj stih spazi… ranjena si a bol ćutiš nisu … Настави са читањем “SASVIM OBIČNA PESMA – Marica Vidić”

udišem svoje postojanje natenane

naviknuta na padanje i ustajanje

i još sam ponosna

i još osmehnuti se umem

i poneku pesmu napišem

kad dušu svoju razumem

čudo je to

kažu –

stihovi izviru iz tebe

a život te nemilosrdno gazi

vijugaš

promičeš

tek neka dobra duša

tvoj stih spazi…

ranjena si

a bol ćutiš

nisu to rane

kažem ja –

to vam se samo čini

ožiljak svaki nestane

kad se okupam u mesečini

a onda zvezde same

u moje oči zalutaju…

 

 

ИДИ…

ИДИ… Иди заборави на тугу јер зашто би тужна била можда смо могли дохватити дугу ал теби она не беше мила Иди заборави на срећу јер срећу самном ниси хтела у одласку запали свећу души мојој што је за те свела Иди моје сузе ти не бриши јер сузе моје не вреде ништа то су … Настави са читањем “ИДИ…”

ИДИ…

Иди заборави на тугу
јер зашто би тужна била
можда смо могли дохватити дугу
ал теби она не беше мила
Иди заборави на срећу
јер срећу самном ниси хтела
у одласку запали свећу
души мојој што је за те свела
Иди моје сузе ти не бриши
јер сузе моје не вреде ништа
то су само капи у болној киши
што тихо пада на путу до губилишта
Иди и опрости ми што сам те волео
крив сам признајем зато ми суди
али не куни што сам те срео
јер срце ово за тобом још увек жуди…

Братислав Богдановић

Sam – Miro Beribaka

Sam . Sam sâm pod ovim nebom, i nije lako! Ali neka, lakše je nego u društvu! Sam mogu da pričam sam sa sobom, da se ispričam do mile volje, a u društvu moram da ćutim, da budem pažljiv da ne povrijedim nekoga, jer ja znam da pričam samo o boli, a niko ne voli … Настави са читањем “Sam – Miro Beribaka”

Sam

.

Sam sâm pod ovim nebom,

i nije lako!

Ali neka, lakše je nego u društvu!

Sam mogu da pričam

sam sa sobom, da se ispričam

do mile volje,

a u društvu moram da ćutim,

da budem pažljiv

da ne povrijedim nekoga,

jer ja znam da pričam samo o boli,

a niko ne voli da sluša

o onome čega se kloni,

od čega zazire,

kao da su bol i tuga prelazne bolesti,

pa će, eto,

preći na njih, ako slušaju!

.

Oni i ne znaju koliko su u pravu,

ali ja znam,

pa zato i ne pričam! U društvu!

Ja znam, tako bolno da pričam,

da nebo proplače, da pusti suzu,

vrelu,

kao teška riječ, kao ćutnja,

kao materina kletva!

 

Suzu, kao slutnja vrelu!

Život me je tako naučio!

.

Miro Beribaka