Кад ноћас легнеш да спаваш,
Не криви Месец у ноћи
Није крив што свет је љут!
Он никоме не мисли зло.
Неко се под њим сад љуби,
Неко води проклети рат ,
Ил некоме, као мени ноћас, показује пут.
Не говорим залуд!
И не помишљај на то!
Слободно кажи да сам луд
Идиотизама краљ!
Брига ме шта ћеш мислити!
Ал капке на прозору своме не спуштај!!!
Уз прво сунце што наиђе.
И покрене реке људи
Кад преко твог јастука пређе.
Расцеветаће се ружe.
И мирис ће њихов да те буди.
Да прекинуће те из сна,
То би требало да знаш.
Немаш потребе на руже да се љутиш,
Колико желиш, толико ћеш морати да даш.
Кад могу оне да се зором буде
Да теби, што им ништа ниси,
Поклањају мирисе своје.
Теби што их никад не заливаш!!!
Како мрзим охолост твоју!!!
И поглед и тај дигнути нос!
И ову глупост своју!!!
Да љут сам, бесан и горим!!!
Узрок томе видим и сам,
Такав сам јер те волим
Од тебе ништа добити нећу,
Али ћу морати све да ти дам.