ПИСМО Реших да напишем које слово љубве, ваљда је адреса остала ти иста, да ти кажем да сам још помало жив, да ми савест није ни мало чиста, без тебе ми живот поста облак сив. Ниси томе, душо, ти нимало крива, ма, криве су речи, ово лоше време, капи горких суза у рујноме вину, наша … Настави са читањем “ПИСМО – Саша Милетић”
ПИСМО
Реших да напишем које слово љубве,
ваљда је адреса остала ти иста,
да ти кажем да сам још помало жив,
да ми савест није ни мало чиста,
без тебе ми живот поста облак сив.
Ниси томе, душо, ти нимало крива,
ма, криве су речи, ово лоше време,
капи горких суза у рујноме вину,
наша луда срца јача и од стене,
криве су године што лако промину.
Знам, лудост је ово што пишем ти сада,
али хришћански је опраштати бедним,
верујем, у души остала си иста,
са очима сјајним и осмехом чедним,
да ти бујна коса као некад блиста.
Хтедох да ти кажем да си вечна књига,
омиљени роман с неизвесним крајем,
за опроштај можда постало је касно,
ал’ себе бих теби, још увек да дајем,
да те опет љубим, као некад страсно.
Вратио бих с тобом оне беле зоре,
трчали би сами по пољима боси,
да мазим те руком ко ветар по лицу,
маслачке би брали по јутарњој роси,
смејали се опет за сваку ситницу.
Жељно моје срце само тебе тражи,
иако на њега паде црна скрама,
од кад неста мирис плавог јоргована,
слутили смо, мила, шта ће бити с нама,
и време нам стаде још од оног дана.
Можда ће потећи нека суза сама,
и можда ће писмо изгужвано бити,
пчела можда нисам на твом ретком цвету,
пробуђену љубав ја не могу скрити,
па макар те чек’о и на оном свету.
