Месец: август 2011.

Dijasporo, ti si ,

kao uvenulo cveće,

koju odgovorni političari,

u matici ni da vide neće.

Dijaspora su stranci,

ne samo u svetu,

nego i u matici,

po narodnom “dekretu”!

Ona nije prestala,

ni na jednu stranu,

ali ponosno stoji i živi,

na svakom “meridijanu”.

Maticini političari,

je posećuju širom sveta,

i govore o njenoj “brizi”,

ali ustvari samo zbog “moneta”.

Kada im oni,

u Beograd dođu,

neće ni da je vide,

ni da pored nje prođu.

Dijaspora se oseća,

potcenjena i uvređena,

ali za najodgovornije političare,

ona nije zapostavljena!

Živko Begović

Sa prozora izgubljenog stana i dalje se vidi reka,

Složeno rublje iz ormara poklanja prostoru miris nevinosti,

Postelja izgužvana,meka…

Na satu rupa vremena pokayuje da je ipak vreme,

Da su sati koji su s lakoćom radjali dane spokoja i ljubavi

Zamakli oku,

Otplovili,u maglu jutarnje svite čudnog grada i te…

I te čudne reke,

Svedoka i čuvara mojih koraka,reči,pogleda…

Geganje starice ka gradu kroz usku ulicu

S korpom u ruci,vrati sliku na svoje mesto,

Moj kiseli smešak ratnika koji čeka presudu

Protivničke vojske u zarobljeništvu,

Dodir plamena upaljača i poslednje cigarete iz kutije,

U izgubljenom stanu,gde pušenje nije dozvoljeno.

Bar ne u danima koje sam uhvatio da beže,

Beže, obalom konjima a rekom čamcima,

Polako ali ipak brzo.

Nisam znao da je vojska života toliko velika i moćna,okrutna

Da te pronadje čak i u izgubljenom stanu,čudnom gradu

U zabranjenom dimu…u njenom dahu…

Da sudi i presudi tek tako,za tren

Par koraka,par izloga,par mostova,nepar nje i nema te…

Hrabrost,i od nje ostalo još poslednji komadić u džepu,

Gledah je,koliko je moja i koliko neće više biti…nikada više

Kad mi presudi komadant vojske života,

Kad pukne platforma koja me je nosila gore medju pticama

Pa zvezdama,pa jako visoko i još više.

San kad svoj film završi,i njene oči moje obezboje,

I zamiriši postelja naspavane i srećne devojke

Koja ima samo danas,mnogo juče…a sutra…

Sutra ću ja već biti u drugom čudnom gradu,

Kraj druge čarobne reke,kojoj ću pričati

Kako su me pogubili,pogubili okrutni vojnici životne armije

Armije realnosti i tragova koraka vidljivim oku,

Ne ptice,ne zvezde,ne oblaci,ne kraljica svega toga…ona.

Rupa na satu popunila se do pola,njen glas zovnu moje ime,

Bespomoćno i sluteći nešto…

Moj prevoz je došao po mene kroz prozor,

Uhvatio me za srce i vukao napolje kao po naredbi,

Oči su mi se branile vodopadima,najvećim na svetu,

Reči su se davile i istog trena umirale u nekom ćošku izgubljenog stana,

Tu su i ostajale,takve nikad ne trunu,ne nestaju,samo umiru

I ponekad znaju jako da bole…pred kišu.

Osudjen,pogubljen

Sa zgužvanim srcem i bezbojnim očima,sa kvakom u ruci

Njom u postelji…zbunjena,tužna,nevina i sama.

Nit je pukla,platforma nebeska propala,

Ali sećanje…sečanje sam uspeo sačuvati,

Verujem i ona,

Samo da one reči iz ćoška neko ne baci kroz prozor dok

Dok bude spremao izgubljeni stan…

Još uvek zadrhtim,

Kad bučne,bezobrazne kočije vremena

Izviču slova tvog imena,

Još uvek zadrhtim,

Kad pepeo jeftine cigarete

Neopaženo padne na tepih gde nekad behu

Četiri stopala i dve boje čarapa,

Nekad iste boje,

Još uvek zadrhtim,

Kad po navici stavim dve šolje za čaj…

Različitih boja,nekad istih…

Popijem svoj,a tvoj…čekam dok izdahne poslednji dašak

Topline u vazduh…“probaj dušo,prijaće ti,pij ga dok je topao,

To je jedino što znam toplo poslužiti…eto,jel ukusan?haha“

Ne…sećanja…hladan,ne pipnut…

Još uvek zadrhtim

Kad ubedim sebe da jastuk još uvek miriše kao tvoja kosa

Kao one noći kad si izgubila opkladu

I prala je pijačnim sapunom za ruke,eh…

Još uvek zadrhtim,

Kad shvatim da je kupatilo uvek slobodno i pusto,

Pločice suve i jedna četkica za zube na mestu gde bejahu dve,

Različite boje,nekad iste…

Još uvek zadrhtim,

Još uvek zaplačem,

Svaki put kad se iz moje olovke prospe i rodi

Pesma o nama…kao i sad…kao i ova…

Jedina moja…