I zaista ušao je velik,mirishljav i ponosan,
vukao je za sobom jednu pogreshnu vremeshnu rupu,
tu rupu mi smo zvali nekad tata…
seli su,kao u ona vremena kojih se ja ne secam,
vremena koja mi se i danas preprichavaju kao…
kao neka divna vremena,vremena harmonije,osmeha…
ja,onako mali gledao sam iz mravlje perspektive veliku porodicu
u dva vremena…
doshli su po mene,da me vode iz kuce kuci
eh…veliki deda,ponosni,uvek je takav bio,
prichao je vic,
dok je chashicu rakije ispijao filmski
za trenutak smeh je ovladao sobom,
rupa beshe zatrpana na sekundu,
tek onda videh tatu u sobi.
smeh bi kratkog veka,miris kolonjske vode postade tezak
jak i opojan,navodio je na neshto tuzno
dete izmedju dva sveta…
dani azbuke i tablice mnozenja,dani prvih poklona i placha
zica i ja na njoj,s shtapom vremena da ne padnem…
a zica je tanka bila,rastezala se do provalije i odbacivala me
u nebesa odraslog choveka s musavim ustima od chokolade…
u sobu je ushla,chudna i nekako prerushena tishina…
kapljica,suza dede klizila je od oka do obraza…
preko usana i tu se gubila ne znajuci da je ispisala
chlanak jednog detinjstva,da je ranila jedno malo srce
koje je josh zelelo bozic i novu godinu
s mamom i tatom…
koje je josh sanjalo o vatri i smehu na badnje veche,
koje je zivelo za zivot…
suzu je druga suza ubrzo stigla i samo nastavila
vlazni put koji je prva napravila…
svi su bili donatori suza u slanom okeanu tuge i bespuca
disanje se chulo glasnije od svakog krika,
cigareta je gorela bez svog vlasnika,dogorevala,
a vlazne ochi,bezbroj njih,gledale su u mene…
dete,dete sam bio,plakao sam…
zashto sam plakao…
plakao sam,jer dete oseti shta je nemati vishe tatu,
nemati vishe dedu,nemati azbuku moje sobe s slikom zamishljene devojke,
nemati tablicu mnozenja ulice marshala tita 233,
dete oseti da neko fali….
dete je znalo,da sledeci rodjendan nece tata pocheti rechima…
sine…srecan ti…..
dete oseti…dete jednostavno oseti i plache za zivotom koji ga je slagao
da na svetu nema tuge…
DETE OSETI
I zaista ušao je velik,mirishljav i ponosan, vukao je za sobom jednu pogreshnu vremeshnu rupu, tu rupu mi smo zvali nekad tata… seli su,kao u ona vremena kojih se ja ne secam, vremena koja mi se i danas preprichavaju kao… kao neka divna vremena,vremena harmonije,osmeha… ja,onako mali gledao sam iz mravlje perspektive veliku porodicu u … Настави са читањем “DETE OSETI”