Добродошли!
U sokaku ćorsokaku Il u mraku Tu za kvaku Pa kod vrata Il kod brata Polubrata s trećeg sprata Il kod peći Takoreći Zaklon prvi ili treći Il kad vruće Pa od kuće Kano ptica otcvrkuće Kad komšija nešto svija Pa da šija Ne ćarlija Mrda brke Evo … Настави са читањем “Gde zeka pije vodu”
U sokaku ćorsokaku
Il u mraku
Tu za kvaku
Pa kod vrata
Il kod brata
Polubrata s trećeg sprata
Il kod peći
Takoreći
Zaklon prvi ili treći
Il kad vruće
Pa od kuće
Kano ptica otcvrkuće
Kad komšija nešto svija
Pa da šija
Ne ćarlija
Mrda brke
Evo frke
Vetrić mali
Glava fali
Ode glava a i rep
Zeka beše baš baš lep
Niz potočić suza taknu
Zeku vetrić samo maknu
Niz rečicu jauk teče
Vetrić vetrić mnogo peče
Pa sad kaž’te tužno li je
Gde to zeka vodu pije
Pa u selu pa sam splela Cela sela oko repa Bila je to priča lepa Sva su sela lepo sela Dva tri mi pod šapom Tri četri pod kapom Ja kandžicom čeprk čeprk Ona sela koprc koprc A seljeni poklek poklek Cico maco šta si jela Kad su lepa sela … Настави са читањем “Cico maco gde si bila”
Pa u selu pa sam splela
Cela sela oko repa
Bila je to priča lepa
Sva su sela lepo sela
Dva tri mi pod šapom
Tri četri pod kapom
Ja kandžicom čeprk čeprk
Ona sela koprc koprc
A seljeni poklek poklek
Cico maco šta si jela
Kad su lepa sela sela
Od astala do astala
Ne ostala ni tri sela
Sva sam sela ja pojela
A sela su drage moje
Sva okrugla pa na ćoše
Zato nisam prošla loše
I druga ću kad se spoje
Dva tri sela pa u grad
To će tek da bude slad
Duh dobre volje Često gledam stenu Koju šiba plavo more Tamo gde ljudi nema, na ostrvu Poverujem u duha dobre volje Verujem u jednakost Svih stvorenja na obali Priroda nam nudi bliskost Mi bezimo, ostajemo podeljeni i mali Meni tada prokljuca krv crvene boje Kidam svake predrasude lanac Ostvaljam plasljive da zive bez volje Ja … Настави са читањем “DUH DOBRE VOLJE”
Duh dobre volje
Često gledam stenu
Koju šiba plavo more
Tamo gde ljudi nema, na ostrvu
Poverujem u duha dobre volje
Verujem u jednakost
Svih stvorenja na obali
Priroda nam nudi bliskost
Mi bezimo, ostajemo podeljeni i mali
Meni tada prokljuca krv crvene boje
Kidam svake predrasude lanac
Ostvaljam plasljive da zive bez volje
Ja hocu biti jednak, nikome stranac
Jer ja razumem jezik nemušti
Poznat mi je jezik onih koji vole
Verujem da svi treba da budemo isti
Svi jedanki pred duhom dobre volje
Zastao sam iznenada Da razgledam oko sebe Ovaj čudni svet “Zemljo moja Koji li je slikar bojio tebe?” Ti stvaraš najlepše slike Najdivnije su tvoje boje Zelena brda Plave reke Sve ti dobro stoje I sve mi je to lepo, nedodirljivo Onda sa osmehom pogledam gore Vidim sivo nebo, munje sevaju Zakleo bih se, kad … Настави са читањем “Na obali reke narandžasta boja”
Zastao sam iznenada
Da razgledam oko sebe
Ovaj čudni svet
“Zemljo moja
Koji li je slikar bojio tebe?”
Ti stvaraš najlepše slike
Najdivnije su tvoje boje
Zelena brda
Plave reke
Sve ti dobro stoje
I sve mi je to lepo, nedodirljivo
Onda sa osmehom
pogledam gore
Vidim sivo nebo, munje sevaju
Zakleo bih se,
kad pogledam malo bolje
Mogu videti više sile
kako se bore
I ne pomeram pogled
Cekam početak borbe, cekam kisu
Ona počinje da pada
Prvo slabo, pa sve jače
I na kraju izgleda
Kao suze na mom licu
Ko je jači, ne znam
Gledam boju plavu
Uzimam par kamenčića
Pravim žabice po reci
Pored koje stojim
Remetim kapljice kiše
Svaka kap kao kamen pada
Na savrsentvo plavog lica
Nebo se sada sasvim spustilo
Nestadoše sve boje
Sada naprežem pogled
Da vidim na obalu drugu
Uzalud sve je sivo
Ne mogu videti svet
Ipak se trudim
Sto duze gledam pričinjava mi se
Silueta sa velikom glavom
Ne, ne čekaj da pogledam bolje
Nije to prividjenje nije
To je devojka sa kisobranom
Bas kao u nekom filmu
Sve je nestvarno, iluzija
Pored svog tog sivila
Meni narandžasta boja
Tog najlepseg kišobrana
Kao letnje Sunce
Pravo u oči sija
Gledao sam u kisobran dugo
Samo da vidim ko ce duže
Ja da ga posmatram
Ili kisa da ga tuče
Ko je jači nebo ili reka?
Boja siva ili boja plava
Ma samo hocu da joj vidim lice
Čini mi se da stojećki spava
Nemoguće, ona leti
Trljam oči ne prihvatam
Više se ne pitam ko je
Već sta je ono
Više ništa ne shvatam
Kakav čudan san
Lud sam, oči me varaju
Štipam sebe da se probudim
Ne, ne mogu ja da poludim
Neću u ludačku košulju
„Stani, stani!“ prokleta kišo
Vikao sam ka nebu dugo
Odjednom se pojavi sunce
Za njim dođe duga
„ Ja sam svetitelj, nebo me sluša“
Pomislio sam naivno
Kao da je priroda
Posle kiša mogla doneti
Bilo šta drugo
Sve je gotovo,
Čudan osećaj je prošao
Nestala je boja najlepša
Samo kad bih znao
Gde je boja naranžasta?
Gde je lepa devojka?
Tada sam je video
Skupila je kišobran
I svojim putem otišla
Nije ona nikakva iluzija
Niti je letela
Već čovek kad voli
Lako maštu u stvarnost pretvara
dani su bestidni i tužni razlistavam stranice dnevnika savijam ih i dostavljam poštom tebi sebi i nikome poderana mladost bleda melanholija kao sada kao nikada tuga se pretvorila u sasušenu travu o samotna ne – stvarnosti
dani su bestidni i tužni
razlistavam stranice dnevnika
savijam ih
i dostavljam poštom
tebi
sebi
i
nikome
poderana mladost
bleda melanholija
kao sada
kao nikada
tuga se pretvorila
u sasušenu travu
o samotna
ne –
stvarnosti
‘glaukopis sove i orla obleće Zemlju’ Marina Adamović kad mrtav kamen progovori živim jezikom ptica i mudrost se spotakne o krilati glaukopis u nešto teže od smrti srušiće se zidovi sveg znanja ostaće tek natpis svedok čilog umiranja Inspirisano pjesmom ‘Osim čilog umiranja’ pjesnikinje Marine Adamović Citat preuzet iz iste
‘glaukopis
sove
i
orla
obleće Zemlju’
Marina Adamović
kad mrtav kamen
progovori
živim jezikom ptica
i mudrost se spotakne
o krilati glaukopis
u nešto teže od smrti srušiće se
zidovi sveg znanja
ostaće tek natpis
svedok čilog umiranja
Inspirisano pjesmom ‘Osim čilog umiranja’ pjesnikinje Marine Adamović
Citat preuzet iz iste
Zašto, još uvek, živiš u meni, Posle sveg ovog vremena? Zašto tvoj lik živi u meni, Taj tvoj lik od kamena? * * * I kao da mi sam taj teret, Dovoljan nije, eto nepotrebne zablude. Ulazi u moj svet, I unosi nepotrebne nemire. * * * Zabluda jače i od mene, Jača i od … Настави са читањем “POSTLJUBAVNA DRAMA – Dušan Marinković”
Zašto, još uvek, živiš u meni,
Posle sveg ovog vremena?
Zašto tvoj lik živi u meni,
Taj tvoj lik od kamena?
* * *
I kao da mi sam taj teret,
Dovoljan nije, eto nepotrebne
zablude. Ulazi u moj svet,
I unosi nepotrebne nemire.
* * *
Zabluda jače i od mene,
Jača i od tog vremena,
Daje mi nadu da od te stene,
Ponovo može biti žena.
* * *
Vreme je ubica, ono slama,
Pući će i taj kamen pod njim.
Pitanje je samo dana,
Kada ću opet tako voleti.
©Dušan Marinković
Шумором шета и тражи по шаши Шапутави шетач игра се с тишином Ко шарени шишмиш раширио лет Да слијепим крилима укроти ријеч Пријатељ приче тишину слуша Бескрајан шум што шапуће сан И тмијује тмасто равнодушје ријечи Сузом га цакли и цијети му цјелов Цуре му звуци суновратом ура Он броји тренутке … Настави са читањем “Игра тишине”
Шумором шета и тражи по шаши
Шапутави шетач игра се с тишином
Ко шарени шишмиш раширио лет
Да слијепим крилима укроти ријеч
Пријатељ приче тишину слуша
Бескрајан шум што шапуће сан
И тмијује тмасто равнодушје ријечи
Сузом га цакли и цијети му цјелов
Цуре му звуци суновратом ура
Он броји тренутке с бројанице бола
Он тјера у ријечи терете тишине
Он игром стихује разиграни слух
Та играчка бола грчи му прсте
Док рукује раку рођених ријечи
Он хрли у врлет с вретеном од трња
Да римује срицање распетог стиха
Именује магију рашћутаног шапата
Гргољи му загрљај кад грлећи говор
Расприча предиво опараних ријечи
Да укроти трептај горопадног смисла
Шумором шета и тражи по шаши
Шапутави шетач игра се с тишином
Од папрати прави бодљикаво биље
Шкрипуће раскорак његовог бата
Сред тихих вода текла је ноћ С дубоког језера Мјесечев плет Реко ми доћ реко ми доћ Дотаче га лако прозирна ми рука Сред мутних вода текла је ноћ Крену тмином таласа хука Рекла ми доћ рекла ми доћ И усне ми посташе напрсла звона Сред мрачних вода текла је ноћ Да … Настави са читањем “Шумске су виле бајале свијет”
Сред тихих вода текла је ноћ
С дубоког језера Мјесечев плет
Реко ми доћ реко ми доћ
Дотаче га лако прозирна ми рука
Сред мутних вода текла је ноћ
Крену тмином таласа хука
Рекла ми доћ рекла ми доћ
И усне ми посташе напрсла звона
Сред мрачних вода текла је ноћ
Да прошапћем тешки терет окона
Дали ћу моћ дали ћу моћ
Пандора се у кутију уплашена скрила С јабуком у грлу Адам се још дави Фауст је укротио врани тешка крила Ко ће овог прољећа кишу да нам прави
Пандора се у кутију уплашена скрила
С јабуком у грлу Адам се још дави
Фауст је укротио врани тешка крила
Ко ће овог прољећа кишу да нам прави