Аутор: Simin Aleksandar

Pronađi me…

Opet te lažem,ni sam ne znam gde sam

Ni sam sebe ne mogu da pronadjem

Da ti kazem da mi pisheš,neznam adresu koju bi mogla napisati

Grad,ulicu,mesto na planeti zemaljskoj koja mene skriva od pogleda svih koji su mi nešto značili,

A ti,ipak,pronadji me…

Neznam,adresiraj taj mali poljubac na sve kafane sveta

Na sve jednosmerne ćorsokake onog grada

U kojem sam te pratio kao mali pas

Vodio te po obalama reke i smeškao se i kad mi do smeha nije bilo

u hotele sa dve zvezdice koje sam natapao suzama za tobom

plivao u njima u smrdljivim sobama na veresiju dok je tebe Gospodin mazio po obrazu

tešio te kad padne noc a ni sam nije znao zašto ti je teško

ja znam….noc je bila naša tajna,

naša baka koja je čuvala sve tajne koje joj kazemo,koje primeti i koje zapamti

onako senilna,baka ko baka,noć ko noć

mi ko mi,nekad mi a sad ti i ja

kladim se u celu nebesku kapu ovog grada

da Gospodin nikad neće onako nespretno i neodoljivo prosuti po tebi vino na godišnjicu bilo čega

i da to vino nije kupio ljubavnim srebrnjacima,nije uvio u ukrasni papir koji je bio već na bar tri poklona

pre vina….

neznam,pronadji me….

pokushaj adresirati pismo na svoju adresu

nećeš pogrešiti,jer još sam u tebi

još uvek trazim put,pratim znakove koji me stalno vraćaju na isto mesto

mesto koje nema prokleto ime a

nekad je imalo….

imao sam i ja nekad oči koje su radile i prekovremeno gledajući u biće koje je davalo hranu duši bez kašike

imao sam i ja nekad usne,koje su lagano bez muke igrale valcer predivno izmishljenih priča a drago biće pojile životom i vedrinom,nekad tugom

imao sam i ja ruke koje su nekad putovale po telu bića na kom je karta u jednom smeru bila nedostupna ruta

imao sam i ja nekad sebe i u sebi tebe,i nas u svemu po malo….

imao sam i ja nekad snove

imao sam tebe….

pronadji me…a kad me nadješ sakrij se iza nekog zida,glupavog zbuna kojeg je neki besposleni penzioner zasadio tamo gde ne treba

sakrij se iza mase ljudi koje više i tako i ne vidim

osvezi taj ustajali vazduh oko mene iz daljine

i vrati se Gospodinu…

šapni mu na uho,da ti prija nežno pipkanje oko pupka kad te boli stomak…

šapni mu,da treba nekad da popusti čvor kravate i da te poljubi dok spavaš…

šapni mu da se tuga ne leči lekovima i suze ne brišu maramicom,

šapni mu da ti je jako smešno kad mačka gleda u televizor i oponaša smenu svetla na programu…

šapni mu i slazi ga jednom u životu,da je jedini kog si toliko volela….

neću se ljutiti…..dušo….ne…

   i znam da cujes moje korake,

i znam da na pragu nase kuce

jos uvek places i dozivas moje ime

ne tesi se time,necu doci

i mnogo ce vremena proci

opet mene nece biti

voleo sam tebe,ne kao ti mene

i ja sada dok ovo pisem

placem i secam se

kako uspomene crtaju slike

nasih zivota

daleko sam od nas,tebe

samo,samo te molim

zaboravi sve,pocni ispocetka

podelili smo metak tuge u grudima

zamazali oci ljudima,i oni nas bacili

u zaborav.

nekada…zbog tebe su jutra svitala

nekad je i noc zbog tebe gubilo boju

nekada,ja sam te imao kao svoju…

zaboravljam ali placem,boli me

nisu mi dali da te volim,

tog dana,boze,to nebo i ptice

poceo sam da se molim

da verujem u zlo,koje nosi covek

i posle se kaje,

zivim,ali znake zivota ne dajem

umirem lagano,bez tebe,bez sveta

umirem kao i covek mojoj rukom odnet…

zasluzio sam,stigao me bog,i kaznio

zato ga volim i molim za oprostaj…

ti,ti zivote moj,cuvaj mog decka,

pricaj mu da je njegov tata bio veliki covek,

da moze pricati drugovima u skoli,

kako tata nikad nije prestao da ga voli

kreni ponovo,jer ja sam na kraju…

sutra cu sve zaboraviti,

sutra,pogledaj u nebo,bicu negde tamo

sutra poslednji dah zivota poklanjam tebi

a vecni mir sebi

seti me se,kad budes stara,i zamisli

kako bi tvoj neko izgledao tada…

Putovali smo i isli smo svuda,

na razna mesta u godinama mladosti,

to je postala navika,ukras svakog leta je more,

ukras mora smo mi,a ukras nas je ljubav koja se

ponekad desi…

nije cesta ljubav na prvi pogled i nije cesta

ljubav na daljinu,takvih ljubavi ima malo

a one,one gore i plamte kao lava u vulkanu,

i gase se poput svece na kisi,i ostane dim,

a vreme dim razlozi u secanje,sliku,pricu…

da,Dajana…ime mog albuma slika,ime godine 2003

i ime devojke koja se upisala u moju knjigu srca

dragih lica.

Sunce na vrhu neba poput velike sijalice

obasjava prozirno more,tu sobu u kojoj smo svi mi,

znani i ne znani,nasmejani i tuzni…

tu sam ja,pored neke nje,

tu je ona kraj nekog mene…

muske oci znaju birati,znaju pricati i zavoditi,

znaju mrzeti i voleti,ali tad

oci i znaju neutralne biti,zatecene

gledajuci u iste takve oci,

od ociju,preko ruku do sredine stomaka,

zubor prelepog drhtaja,a u usima blagi bubanj,tup

srce dodje kao prateci ton,a mozak prosipa put

i tera usta da kazu nesto,verujem

da ista harmonija vlada i u njoj…

drzala je knigu u ruci sa obelezenom stranicom,

ostalo je malo od knjige,i sigurno je rasplet

i sigurno je zanimljiva,kod takvih se knjiga

ne skrece pogled,niti se staje…

ona jos uvek gledala,a meni vreme nije islo,

ili je toliko brzo islo da sam bio u rupi vremena,

neznam…

dok cigara dogoreva bez uvucenog dima,

uzustih recenicu…

Citas knjigu,bas lepo…

ona uzvrati nesto na Bugarskom,razumljivo donekle,

ali osmeh sam razumeo u potpunosti.

Seo sam pored nje,na pesak,gledajuci u tekst knjige

ne bi li smislio sledecu recenicu

ali ona,procitala mi je delic sa te stranice i pocela

docaravati rukama i pokretima glave…

boze,a ja je ne razumem skroz,smesim se

secem hemiju sa recenicom…

imas prelepe oci,ovako na suncu deluju providno…

razumela me je,i rekla hvala,a pogled joj skrenuo

stidljivo…

njenom olovkom napisao sam broj telefona na stranici

koju mi je citala,i vidimo se na plazi veceras…

klimnula je potvrdno,ulila mi je zivot bez reci

do veceri sam leteo,iznad oblaka,u nekoj zemlji maste i bajke

pratili su me leptiri cudne velicine i ptice koje lete

bez mahanja krila…

planine ispod mene bile su njen lik,zar toliko moze

da ocara jedna osoba,

jedna neznanka sa knjigom na pesku.

Drustvo celo,i ja,dobra muzika u obliznjem klubu pored mora

pesme su isle meni u korist,kao da je pevac znao da sam tu negde.

besplatne osmehe sam delio svima,ali misli mi nisu bile tamo.

telefon ne zvoni,niti pokazuje sta bitno,samo vreme

koje nosi sto pitanja.

da li je glumila,moze li se tako glumiti,

jedan sat posle ponoci,

idem na isto mesto gde sam je video,

tamo je mrkli mrak sad,ko ce tamo stojati i cekati

slatkorecivog stranca,i samo za njega cuvati

nesto posebno i nezno.

Gazim po pesku,priblizavam se

ali nje nema…

da,stranac u noci,

lepo obucen,pun zelje i neke energije

polako,kao masina bez goriva poceo sam jenjavati.

seo sam na pesak i gledao u zvezde,

one su mi uvek naklonjene i nasmejane

kao i sada.

znaju zvezde da sam povredjen,da mi je tesko

cuo sam nekad davno da treba pevati kad ti je tesko

pocinjem od refrena,onako zamisljen

MY WAY……Sinatra….ili Elvis…..ne…vise kao ja

da,ja je pevam,ne glasno.

druga strofa,nisam se setio pa sam svirao,zvizdao

ali neko je pevao…..

Dajana je pevala,iza mene i smesila se

skocio sam i zagrlio je,poceo ljubiti,strast,ljubav…

a Elvis je i dalje pevao MY WAY,pored nas sa gitarom i

smesno obucen,sav u sljokicama.

otisli smo do njenog stana,proveli prelepu noc zajedno

iduci dani bili su za memoare,na tri jezika smo

nacinili ljubav od temelja do vrha sveta

napisao sam joj pesmu na srpskom,znala ju je napamet

na stotine slika sam uslikao kao i ona,

boze,bili smo nasmejani na svakoj.

poslednji dan nije slikan…

na stanici,plakali smo oboje…

imali smo ljubav,imali smo raj imali smo svet,

ali,znali smo da je to kraj.

dok sam sedeo do prozora u busu,pevala je kroz suze MOJ PUT…

krenuo je,ja sam gledao u nju do sam mogao videti

njenu figuru…u kriviti puta,sve je nestalo…

ostao mi je telefon,adresa i uspomene.

na taj telefon niko se nikad vise nije odazvao,

pisma nisu imala odgovora,a uspomene…

one se gase poput sveca na kisi,i ostane dim,

a vreme dim razlozi u secanje,sliku,pricu….

da,Dajana…ime mog albuma slika,ime godine….2003.

i slagao bih sam sebe i tebe

kad bih rekao da sam sreo devojku

koju sam znao tako,nikako

tek ono sto oko uhvati a uho samo propusti

i da dani ucine,da oci gledaju dalje

da usi cuju sum hoda,disanje i otkucaje srca

da pozelim svaki vetar koje tvoje telo napravi

kad prohuji pored mene,

kao more kad se odbije od stene,

i odnese jedan kamencic na dno,

moj mali smesak koji ti ni ne vidis al

odneses ga i radja se drugi,treci…

brze i prelepe ruke,ukrasene samo darom prirode

tako meke,tako zavidim casi i flasi

zavidim i vodi sto te dodiruje tako lako

pitam se,ima li pica uz koje ide i tvoj osmeh,iskren

postoji li sto koji najvise volis,

da li ti ime znaci nesto,ili cipele koje nosim,

uz koje akorde bi tvoj pogled bio nezan,neciji

koliko andjela kosta tvoja ljubav….

bezbroj pitanja i dva puta vise odgovora,

ko i svaki dan,docekam vece da neznam nista

i da ujutru pozelim i da se radujem tom vecernjem neznanju,

samo da mi prodjes kroz glavu,

ostavis malo tragova u dusi,i miris parfema

da sve ima isti miris,miris tebe i tvoje brzine,

vestine,i zenstvenosti…

pitao sam se onako u dosadi,

kakav je zivot samca,

kojim redom njemu idu dani,

ko mu skuva kafu,kad na posao urani,

kako zaspi,kako se budi,

sta sanja na obe polovine kreveta,

kome se smeje,i za kim place,

sta mu prica ogledalo,

s onog kraja sveta.

Mozda mu samo crna samoca po kuci seta,

nema i slepa,

stvorena i rodjena iz kazne i greske,

nikad sama ne dolazi na vrata,

tuga i ludilo se bezsramno taloze,

kao prasina na ivici slika,kao paucina

u cosku sobe.

sreca,covek sam na mestu,samocu nisam

upoznao jos,

porodica ukrasava moj dom,

i pravi mi osmeh svakoga dana,

zivim bez svadja,

bez mrkih pogleda,zlih namera,

deca nam rastu u ljubavi,vole se…

vole svoju mamu i svog tatu,

imaju sve sto drugi imaju,

bas sve…

od pomisli na samocu,

kad ostanem sam u kuci,

najezim se,ko da ce svakog casa uci,

pustiti svoje korene,i kandzama orla

uhvatiti me,stegnuti,i nece biti

nicega vise…

neko kuca na vrata…

uplaseno hodam i krecem se kao po blatu,

imam svoje tajne,ali savest sada spava…

savest je lupala 2 puna sata,

ali nisam otvorio vrata…

misterija samoce,

mnogo sam mislio,cesto kasnio na veceru,

uz kiseli osmeh pricao bajke,

gledao decu pored majke,bili su u ledu,

led je klizio u drugi kraj sobe,

opio me otvov samacke kobre,

dan je postao noc,a noc nosi san…

meni ne…

tog dana,pospan,uplasen,tuzan,

tacno na rucak stizem,

sto prazan,setalica prazna…

miris dece izasao kroz vrata,a usla je

hladna samoca…

uhvatila me kandzama orla,

stegnula,

plakao sam jer to sam samo mogao,

sa njom sam hodao,

savest se smejala na krevetu,

i citala poruku mog proslog zivota,

“otisli smo,zaboravi sve”…

tajne vise nisu tajne,samoca nije

misterija,

ja kao postojim,al rec tata nikad vise

nisam cuo.

na vrata niko ne kuca,svi su u kuci,

samo,moj zivot je ostao van nje…

kojim redom idu dani,ko kuva kafu,

kako spavam,kako jedem i placem,

sta prica ogledalo,sto je hladno uvek,

sve znam…i onda sam znao……….

Nisam nikad voleo vodu,znate?

promenu sredine,vazduha,ljudi,

osecao sam se kao unikat nakaza

u kog gledaju i lupkaju mi po glavi,

ja sam samo ziveo svoj mali zivot,

usamljen,

na malom prostoru,cesto zamisljen,

kako je izvan ovog sveta,

da li je i tamo ceo dan,godina

i vek oblozen zidovima sa brdo ociju?

dosadni zvuci koji su uvek isti,

ista svetlost i isti mrak,

tako sam sam i tako mali,

imam osecaj da jedva cekaju da umrem,

da se obraduju.

Jednog suncanog jutra…

ugledao sam nesto novo u mom zivotu…

ugledao sam zivo bice poput mene,

lepse je bila obucena i,

kazem vam,

tako se jasno videla njena lepota,

imala je novi dom,tik do mog,

oronulog i starog.

nije me gledala,ja nju jesam,dugo,dugo…

spavanje ko robija duga,

do novog jutra,da je opet vidim,

i tako,dok sam ja trosio dan po svome,videh…

ona me gleda…

tako nezno i sazaljivo,

sjaj njenog doma i rubini njezinih ociju

stvorise stazu svetlosti do mene…

mene obuze neka sreca,

poceh juriti po kuci ko lud,

a ona i dalje gleda…

ocima pricamo,

kako su dani isli mi smo svaki put

duze gledali i pricali jedno drugom.

od dva sveta napravismo jedan,

ziveo sam da je vidim,i da svakog jutra

zajedno jedemo…

razlike su nestale,

ljubav se rodila izmedju nas.

dokazivali smo nasa umeca

govora,pokreta…

sve je cvetalo,a moja dosada je prosto iscezla.

kako je lepo kad se neko

obraduje tvom liku,

da se neko raduje tvom postojanju,

ja sam za nju ziveo,i ona za mene,

svanulo je ono isto prelepo jutro,

kao prvi dan kad sam je video,

san mi nestao sa ociju,

odmah izjurih da je pozdravim…

moj pogled zavrsavao se

na vrhu njenog doma,

na povrsini vode plutala je

moja ljubav,lagano povijenom glavom…

pogledom na mene….

bez boje,bez znaka zivota…

u mnogo vode,moje suze crne boje

mesale su ljubav sa ocajem…

odneli su je negde,

u isti dom dosla je nova ribica…

a ja…

ja sam moj dom napustio,

na povrsini vode,lagano povijenom glavom,

pogledom u visine…

bez znaka zivota,

pogledom u nju…

pogledom,u nas svet………bez boje.

Drhtaj tela kad san prosara javom,

tesko je objasniti sebi samom,

da dusu obuzima slatka jeza,

nekad busna ko alasova mreza,

ponekad tuzna kao blistava breza,

ipak,lepa i neodoljiva,

kao u pustinji vreloj mala oaza.

skakanje srca i svetiljka u dubini stomaka,

koja se pali na blagi suzavi pogled,

u oci neznije od pamuka,

prelepih duginih boja iz jedne boje,

kad znas da su samo tvoje,

da zive za tebe i ti za njih,

bozanske,lepse od svih ostalih,

kad znas,da ih hranis sobom,

da ceznu za tobom…

i u mraku te znaju,

nikome te ne daju,

cuvaju te.

reci koje ostavljaju bez reci,

stihovi nikad zabelezeni,

u drugi cosak smesteni svi pisci sveta,

jer ove reci su ono pravo,

ono jedino,sto u prevodu

na svaki jezik znaci ljubav…

koliko samo mogu slusati tu muziku tihog dodira…

koliko mogu uzivati u recima tih ruku….

koliko ta tisina vice na glas

LJUBAV,LJUBAV…

pokriti se tom livadom mirisnom,

na taj sekund zavladati svetom,

jer drhtaj tela traje kratko,

a ceo zivot bi slatko,

slatko spajanje

zelje,strasti,lepote i vecnosti.

Smem li da te zavolim?

hocu li videti most i na njemu

nasmejanu devojcicu punu cveca,

njen lik u potoku dole,

hoce li ptice pevati drugu strofu

zajedno s mnom?

Smem li da te zavolim?

koliki je limit ljubavi i kad krecu

da seku nozevi odbojnosti?

da li tvoje oci menjaju boju.a usne,

hoce li one uvek mene imati

za stit od ljubavi od vetra ljubomore?

Smem li da te zavolim?

tvoja pesma disanja i note prstiju,

jel uvek balada?

hoce li se sat zbuniti kad se dodirnemo,

hoce li stati?

da li pisem reci ili istoriju buducnosti?

Smem li da te zavolim?

da li je tvoje ime svima isto,

veliko i satkano od komadica sna i jave?

da li su ti oblaci uvek pod tvojim stopalima?

ima li mesta za jos par stopala?

Smem li da te zavolim?

smes li reci da postoji rec VECNO?

umes li ziveti srecno u ljubavi?

koliko osmeha kosta tvoj osmeh?

a jutro,eto,i sad svice…

kisa natapa zemlju,muti sliku noci…

zelis li biti sunce u mom danu,

zelis li noc biti dok ja mesec menjam,

zelis li na poklon zvezdanu prasinu

i vodu koja gori?

oseti…neko vec dise za tebe…a jutro…jutro svice…

Smem li da te zavolim?

Dan mirise na tebe,

letnji topao dan,

ulica gospodarica breze i mnogo dece

nasmejanih lica,

koraci mi se gube,

zemlja nikad ne bese tako mekana pod nogama kao danas,

poput prstiju koji tonu jedan po jedan

u avanturi po tvojoj kozi…

satkanoj kozi od morskih dubina i arome jutarnje rose

u neuredno pokosenoj travi…

da,tako ljubav drzi svet na dlanu,

jaka kao radost mornara pred kopnom,

osetljiva i jedva cujna poput tisine

koja odzvanja i vlada pustinjom kad je mrak poljubi.

I mislim na tebe,ko ne bi,

krunisan obelezen tvojom zenicom u mojoj,

ponosno lelujam sa vetrom kroz ulicu

nasmejane dece i breza…

laksi od vazduha i tezi za jednu dusu i srce,

sto si meni utocila blagom kradjom mojih usana,

dodirom nosica ukrasenim dubinom kosmosa tvojih ociju.

ljubav,da ljubav,nasmejana deca i zeleno drvece,

sretni mornar i kap rose i kap kise,suza u kosmosu…

misli,srce i bice,

u ljubavi ljubav vlada ljubavlju i crta svet

na dva platna jednom cetkicom…

sa milion boja…ptice tada nisu same…

na ruzicastom nebu…

 

Tebi,moja buduća…

moja sadašnja ljubavi,

davno bivša…

ne dozvoli da bez kišobrana

na kišu prošlosti izadješ,

ne dozvoli da ljudi čitaju sa tvog lica

da postoji bivša ljubav,

ona ne postoji…

jedna ljubav je uvek ljubav,

ona ce uvek biti umetnik jedne tvoje bore

jednog tvog osmeha koji ce biti naslov necijeg sna,

i tvoj dragi oziljak na srcu,kog rado spomenes,

kog rado i ti sanjas…

noge i ruke nisu jezik srca,

jezik,telo…ne,

oči govore jezik srca,oči teraju srce da postanu oči,

da vidi ono što one vide,

da lupa bar milion puta brze,

da bivša ljubav vidi šta je bilo u njenim rukama,

i gde ce ona boraviti svo vreme do kraja sveta,

i kad suze poplavom protestuju,

i kad bol sećanja kuca kao utvara po sobama duše,

i kad ulice postanu tesne,i posebne…

i tad,bivša…

sa svog malog prsta pustićeš leptira

koji zivi večno,jer se ljubavlju hrani…

on će mene pronaći,on će meni pokazati boju tvog lica

brzinu tvog koraka,i litre iskrenih suza u samoći…

ne dozvoli da ljudi čitaju sa tvog lica

da postoji bivša ljubav,

ona ne postoji…

kad kad,voljeni voljene osete,čuju…

kad kad hodaju unazad,sećaju se…

kad kad,nekad i sad,

u svakom srećnom biću koji je ima,

vide oči koje su je gledale dok je spavala…

kad kad mi svratiš nepozvana,

i te zlatne pahulje očistim sa ramena,

vrele pahulje nekog čudnog i toplog vremena…

ne daj usnama da drhte kad pročitaš negde ime…

zadrži reči,udahni…

čuvaj celu sebe za sebe u sebi,

nek zidovi drage prostorije upiju suze,

nek sačuvaju tajne,

nek zamene moje ruke,moje telo,moje oči…

ako progovore…priznaću da te vole kao što…

kao što sam i ja tebe nekad i sad…voleo…

ne dozvoli da ljudi čitaju sa tvog lica

da postoji bivša ljubav,

ona ne postoji…ona se sad samo oseti…

kao trag u snegu zavejan,okom nevidljiv…

i blizu je,

a šta je blizu kad ljubav postavi pitanje?