Добродошли!
Kada se iznenada u ponoć začuje kako prolazi grimizna povorka pouzdano predstavlja akt stvarnosti Mesec i Ikar u Mocartovom D- Molu
Kada se iznenada
u ponoć
začuje
kako prolazi
grimizna
povorka
pouzdano predstavlja
akt stvarnosti
Mesec
i
Ikar
u
Mocartovom
D-
Molu
CRNO SUNCE U utrobu zemlje U centar egzistencije tamo idem Na mesto gde ne postoje pitanja: o životu i smrti o svrsi življenja o paklu bivstvovanja Lepota mraka čar tišine opija me U tom centru na sigurnom ću biti mestu Osećam Iz utrobe majke u utrobu zemlje idem Vidim sebe Posmatram tog stranca sa izrazom … Настави са читањем “CRNO SUNCE – Marija Mihajlović-Davidović”
U utrobu zemlje
U centar egzistencije
tamo idem
Na mesto
gde ne postoje pitanja:
o životu i smrti
o svrsi življenja
o paklu bivstvovanja
Lepota mraka
čar tišine opija me
U tom centru
na sigurnom ću biti mestu
Osećam
Iz utrobe majke
u utrobu zemlje idem
Vidim sebe
Posmatram tog stranca
sa izrazom obožavanja
to lice sa širom otvorenim očima
sa usnama zatvorenim u poluosmeh
blagonaklonosti
Vidim ruke ispružene
ka tom suncu u utrobi zemlje
što sija
Klanjam se tom božanstvu
Prepoznajem to crno sunce
živi u mojim grudima
Kao novorođenče,
prvim,pravim vriskom
horde senki pozdravljam
Ja sam među njima
I tama
tišina
i sunce
Blizanac onom suncu sa neba
u utrobi zemlje što sija
© Marija Mihajlović
Biografije pesnika: Marija Mihajlović
Reči su moje nečujne Samo mi oduzimaju dah Ti ne znaš za njih Za tebe su samo pepeo i prah Kad bi samo umela čitati Reči sto kazuju oči moje Kad bi mogla osetiti Koliko te one vole A prokleti teški snovi Daju mi samo tvoj lik Gledati moram tebe koju volim Al ostati nem, … Настави са читањем “Prokleta pesma”
Reči su moje nečujne
Samo mi oduzimaju dah
Ti ne znaš za njih
Za tebe su samo pepeo i prah
Kad bi samo umela čitati
Reči sto kazuju oči moje
Kad bi mogla osetiti
Koliko te one vole
A prokleti teški snovi
Daju mi samo tvoj lik
Gledati moram tebe koju volim
Al ostati nem, ostati tih
Ne mogu izdržati više
Na javi me od tebe dele
Ne daju mi da dodirnem kožu tvoju
Vec samo da osetim mirise njene
Kad bi samo mogla osetiti
Moje telo, kako tesko disem
Kako moja ruka drhti
Dok za tebe ovu pesmu pišem
Daje mi samo nadu kao zrno maka
Prokleta je pesma, koju pokreću snovi
Oni tužni, neostvareni
U kojima se ona koju nikad imati nećeš, zavoli
Čeznem za domom Pored mora . Pogled bih vezala Za osenčenu palmu Da ne odleti Galebima . Sluh bih prišila Za stenu u vodi Da zapisuje što talas izgovori Na Žutoj obali Na Žutoj Žutoj . E To bi mi bilo sasvim dovoljno . Zašto bih išta Više radila …………….Kada bih bila najzad to što … Настави са читањем “Grob — Marina Adamović”
Čeznem za domom
Pored mora
.
Pogled bih vezala
Za osenčenu palmu
Da ne odleti
Galebima
.
Sluh bih prišila
Za stenu u vodi
Da zapisuje što talas izgovori
Na Žutoj obali
Na Žutoj
Žutoj
.
E
To bi mi bilo sasvim dovoljno
.
Zašto bih išta
Više radila
…………….Kada bih bila
najzad to što jesam
—-Raspevana Vasiona