Месец: септембар 2010.

Peko Laličić, MOJE PEVANJE

Peko LALIČIĆ MOJE PEVANJE Jutro me izmami na reku u meni svanu saznanje da je moje pevanje iz nje poteklo snagom srca srcem spoznaje spoznajom vatre u kamenu u izvoru u nemiru i belutka u meni mene u pesmi pesme u vodi koja vodi mostovima u visine međ’ obične ocrtane smehom jutra sjajem dana noćnim … Настави са читањем “Peko Laličić, MOJE PEVANJE”


Peko LALIČIĆ

MOJE PEVANJE

Jutro me izmami
na reku

u meni svanu saznanje
da je moje pevanje
iz nje poteklo
snagom srca
srcem spoznaje
spoznajom vatre
u kamenu
u izvoru
u nemiru
i belutka u meni
mene u pesmi
pesme u vodi
koja vodi
mostovima
u visine
međ’ obične
ocrtane smehom jutra
sjajem dana
noćnim mirom
i uvirom
nepojamnog
vodi znanog
damarastog
urnebesnog

divljenja dostojnog.

Igra — Marina Adamović

stojim u tami i pitam se kuda nebo mi otvara Velika kola ulazim i kreće igra na sve ili ništa još uvek tama i u njoj ništa sve je već bilo ili je još

stojim u tami

i pitam se

kuda

nebo mi otvara

Velika kola

ulazim

i kreće igra

na sve ili ništa

još uvek tama

i u njoj

ništa

sve je već bilo

ili je još

SECANJE ~ milka vukic v.

Opet se mravi natjecu Utrobu joj seckaju, Tugu seju u dusi, Kroz oči ujedaju. Uzdasi joj dušu cepaju Blokiraju i pale Isprekidane nervne kanale. Mozak krvari, Gubi se, luta, Ne zna što, zašto, gde i zbog čega traži U snu, noćima, danima Samo tvoje ime zna, Njime sve ljude doziva. Telefon ju muči, Stalno ćuti, … Настави са читањем “SECANJE ~ milka vukic v.”

Opet se mravi natjecu
Utrobu joj seckaju,
Tugu seju u dusi,
Kroz oči ujedaju.
Uzdasi joj dušu cepaju
Blokiraju i pale
Isprekidane nervne kanale.
Mozak krvari,
Gubi se, luta,
Ne zna što, zašto,
gde i zbog čega traži
U snu, noćima, danima
Samo tvoje ime zna,
Njime sve ljude doziva.
Telefon ju muči,
Stalno ćuti, opet ona sama
Priča s tobom svakog dana.
Vreme prolazi, već je zima
Suze se lede, od soli pucaju,
Lice bledi, modri, maska je;
Ona plače, pa samo plače,
Hoće secanje da zaledi
Svoj bol u njemu da sahrani.

Stih — Marina Adamović

šta bi pričao o životu da se niste prepoznali iza ogledala je prazna pozornica na koju vetrovi talože prašinu kralj života je na prozoru nebom oslikava duše posmatra jasno i odbrojava kada će ući kada izaći jedini je s kim se možeš rukovati ispljuvati zagrliti i potući ali sve pred ogledalom inače rodićeš se i … Настави са читањем “Stih — Marina Adamović”

šta bi pričao o životu

da se niste prepoznali

iza ogledala je

prazna pozornica

na koju vetrovi talože prašinu

kralj života je na prozoru

nebom oslikava duše

posmatra jasno

i odbrojava

kada će ući

kada izaći

jedini je s kim se možeš

rukovati

ispljuvati

zagrliti

i

potući

ali

sve pred ogledalom

inače

rodićeš se i nestati kao

idiot