Вулко ШЋЕКИЋ
Б Ј Е Л А С И Ц А
Ослонивши Небо на се’,
Успавана љепотица,
Као да љепоту за се’,
Сву приграби Бјеласица.
Горске очи отворила,
Разасути свуд’ извори,
Као да се припремила,
Сваког трена да прозбори.
Прашума ко коса паде,
Коса уви се у кику,
А та кика, дражест даде
Зачараном њеном лику.
Тару и Лим Бог кад даде
Два бисера је створио,
Ех да Јован за њих знаде
Ту би Христа он крстио.
Јер та вода њина чиста,
Низ белутке што се ваља,
Налик је чистоти Христа,
Ту крштење да обавља.
o, predivno napisana pesma. Bravo!
Lepa
Zahvaljujem poštovana koleginice.