ПРЕВИШЕ
Кад отвориш ковчег тајни,
назад тада нема;
превише ме сила још за
нит живота веже.
Конопце ми плете бука
рака преголема,
остајем прегорда, сама,
док сви други беже.
Сакупљам све дане прошле
у ломачу гнева;
ноћи ту, врх њих сад нижем
јутром да их спалим.
Оглувећу стогласјима
венца што ми пева;
Превише је. Ако. Ни за
чим не жалим.
Комади ми меса цвиле
са задахом хада;
деру се, ван себе ткива,
из утробе вриште.
Врисак песме ум већ глуши
док исписујем, о јада,
последњу ми вољу. Трени,
превише ми је иште.
Претешки за цеви, ћуте
у кутији меци,
тишина коб по руци реже,
мрви костуру снаге.
Овај пут бити варварином,
прекасно је, реци;
омрзнуше ми се груди ове,
сапи израбљене раге.
Без кресива распалићу ноћи
залуд бачене у дане;
превише ми вожњи укруг
на вртешки смрти.
У бари тој од пламења нек’
стаблу сагоре гране;
превише је. Рингишпил?
Остао је да се врти.
