AKAŠA
Povedi me sebi, do litice najdublje misli,
vezanih očiju, moliću jekom da tlo izgubim,
ispruženih šaka goreću da dno obljubim.
Odvedi me.Sad. Korenja sna srž su pritisli.
Povedi me da se poslenjim padom stopim
u smešu zemlje i praha, akaše i krvi,
bez kapi pljuska vulkane ću da potopim.
Odvedi me. Pogubi moj sram, budi prvi.
Povedi me niz kanjone praska i postanja
nagni me nad krater eksplozije mraka,
skočiću , ne žali, evo, sve sam manja.
Odvedi me. Strmoglavo sam, kao nikad jaka.
Povedi me do litice najdubljeg pra-stiha
ne daj mi da čekam, tu kob obećanja i raj,
trag će mi se znati, erupcija nemušta i tiha.
Odvedi me i raduj se. Postaću akaša, znaj!
