Добродошли!
Кад гордост стави у мозак чип,
одмах падам у его-трип.
Брзо се пумпа надмено ја,
правим се да све најбоље знам.
Друге гледам охоло, дрско,
уображено, све ми је мрско.
Бахатост, сујета, душу ми гуше,
моралне законе у мени руше.
Егоманија је стање гадно,
претвара ме у биће јадно.
Нећу да будем его-слуга,
доброчинство бирам за друга.
Кад ме тамна мисао дира,
моја је песница нокаутира,
не губим време, не часим часа,
звекнем је ногом, нема јој спаса.
Свим се силама тама труди
што више мрака да пробуди,
оштро надире са четом војске,
лете и скачу ко луде дворске.
Једног по једног зликовца газим,
ту се покажем баш безобразним,
брзо им шаљем у фацу ђон,
поставим светлост на царски трон.
Ако се тама опет пробуди,
и у глави почне да гуди,
светлост са трона одмах ми махне,
истог трена тама издахне.
Vratio bih sate, iscelio muke
što ih vreme prosu niz obraze moje
da zaplovim s’ tobom putem mirne luke
da nas crne sene nikad ne razdvoje
Pustiću da vreme kroz oblake pliva
u svakom mom stihu nek tišina bije
i kad srce mine gde smirenost sniva
ti ćeš uvek znati šta mi duša krije
Pisaću ti pisma na listu od dima
i slaću ga vetru da ga nosi tebi
da i nebo znade šta u srcu ima
kad već tvoja ruka ne pripada meni.
U zvezdanoj noći poĺjupce ti slutim
iako te volim u sebi te ćutim.
autor
Jovica N. Đorđević
30.07.2025g.
Баш је диван овај свет,
коло игра све до пет,
небом шара птица лет,
родио се руже цвет.
Радост шири на све стране,
лепотица, љупко лане,
кад засија, нема зиме,
Сунчица је њено име.
Нема лепшег Божјег дара,
сестрицама срећу ствара,
кад се смешка и весели,
носић јој се зарумени.
Маму, тату задиркује,
откуцаје срца чује,
Сунчица, сунашце мало,
небо душе обасјало,
нема сумње, драгуљ прави,
целом свету благодари.
Психо-трилер у глави
непрестано ме дави,
демонске силе гуше,
светлост у мени руше,
мрачне мисли су снажне,
ал` то су слике лажне,
манипулишу гадно,
стварају стање јадно,
у глави бесне и ломе,
све чине да ме сломе,
кидају осећања,
газе духовна здања,
хране се тамом, мраком,
аждају зову мајком,
ал` кад освестим алу,
схватићу природу палу,
не желим демона лом,
светлост је истине дом.
Изгубио сам време тражећи велике снове у магли живота. Пролазим кроз тунеле пакла, спремне да боле , неразумне идиоте , жедне капи туге , рођене у земљи снова , прекривене сопственом тамом.
У хаосу који сами стварају, рођени су да умру мислећи да су битни.
Умреће срећни, ућуткани у својој истини , предатој одабранима , на чување.
Продајући им најлепши део себе , снове које више не сањају остављају их генерацији која још увек сања недосањане, живописне снове.
Многи су их већ сањали у магли револуција
Мој живот личи на бајку,
ево, стижем на Јамајку.
Море, плаже на све стране,
уз ламбаду плешу палме.
Душа има све што хоће,
сви тамане тропско воће.
Спавам испод сунцобрана,
играм, пливам целог дана.
На обали снове сневам,
где год кренем само певам.
Нема бриге, гнева, стреса,
опуштено, нема беса.
Сви нек чују, сви нек знају,
овде ми је ко у рају.
Улицама уснулог Мостара,
као вила са цвећем у коси,
шетала се моја љубав стара,
босонога, по јутарњој роси.
Гледао сам без речи и даха,
како лице у Неретви мије.
Кожа беља од звезданог праха,
у очима праскозорја крије.
Гледао сам са Старога моста,
да јој приђем није било снаге.
Ту сам био дух презрелог госта,
ружна страна једне приче драге.
Давно сам јој дао обећање
да у Босну више нећу доћи.
Да ли жеља, или покајање —
отишао сам јој једне ноћи.
Нисам хтео да ме опет види,
већ да само прошетам по граду.
Уме Мостар души да се свиди,
да јој пружи утеху и наду.
Судбине су писане одавно,
сваки корак део је тог плана.
Васељени све је просто, равно —
не разуме душу пуну рана.
Срце поче као топ да туче,
одмах сам је познао по ходу.
О томе нас у школи не уче —
зашто људи од вољених оду?
На тој стази сви правимо грешке.
Река тече, љубави су нове.
Али прошлост попут казне тешке,
у зорама дође нам у снове.
Све пролази, сви знамо тај део,
одрастањем део смо те приче.
Писао сам, а опет бих хтео —
све те приче некако ми личе.
Гледао сам са Старога моста…
Када љубав медиш,
немој да је штедиш,
јер што меда више,
кожа боље дише.
Када љубав дајеш,
немој да се кајеш,
јер што дајеш више,
тело лакше дише.
Када љубав водиш,
поново се родиш,
зато води више,
да срце мирише.
Љубав је на први поглед
као сочно воће,
за ручак и ужину,
стално ти се хоће.
Зато радост нека пршти,
то је срећа права,
битно да се сваког дана
љубав упражњава.
Живот ме шутира .Трпим ударце свог сулудог живота са свих страна.
Провео сам га по улицама и сумњивим кафанама.
Међу људским отпадом , курве, алкохоличари, џепароши, шибицари , лопови малог и великог калибра,
Конобарице сумњивог морала.
Брза зарада . Имало се пара. А данас , болест . Приковала ме за колица.
Ваљда плаћам данак својој бахатој младости . Тешко је.
Седим , гледам , размишљам , пишем . Прошлост ми је дошла на наплату.
_________________________