МИЛИ, МИЛИ, МИЛИЦЕ – Милан Софронић

Мили, Мили, Милице,
дођи нам из Липнице
на печене гирице,
успут сврати у дућан,
купи баби патлиџан,
баба спрема уштипке
за деду и унуке,
биће млека, сланине,
јагоде из градине,
и колач од малине,
ту је џем од шљива,
сок од шантелија,
и комшија Лука
довео унука,
радују се чеда,
и баба и деда.

S O N E T XIII

Iako te želim u sebi te ćutim
dok želja za tobom u perle se niže
kroz šapat tišine u snove te slutim
al’ korak mi stane kad krenem ti bliže

Pa duša zajeca,ko struna treperi
sahranjena živa,pod humkom u hladu
gde predade sebe premoćnoj Himeri
da joj čežnje svoje prospe svud po Hadu

Ne marim za sebe al’ dođe mi tako
kad radosna misao dušu mi moli
nasmejem se glasno iako bih plak’o

što nisi kraj mene kad duša te voli.
Zbog slabosti ljudske na sebe se ljutim
ćutke te volim al’ glasno te slutim.

autor
Jovica N. Đorđević
02.08.2025g.

ИЛИ, ИЛИ, ИЛИЈА – Милан Софронић

Или, Или, Илија
спрема десет синија,
жени сина Мирка
цуром из Зворника,
лепшом и од Стане,
лепе Јулијане,
биће триста сватова
и свадбених дарова,
три вола на ражњу
задивиће пажњу,
три товара вина,
чак из Колашина,
коло ће да дрма
до зеленог грма,
песма да се ори,
а земља да гори.

ŠAROV – Veselin Dželetović Pavlov

Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 4191
ŠAROV – Pesma nedelje oktobar 2007 – Veselin Dželetović Pavlov 2007-10-11 16:36:35

ШАРОВ

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.
Настави са читањем “ŠAROV – Veselin Dželetović Pavlov”

СЕЋАЊЕ НА ДЕДУ СА ПИЈАЦЕ – КОЗИЋ САША

 

Сећам се , давно беше , упознао сам једног деду на пијаци.

Продавао је птице , штиглиће,и кавезе плетене од прућа . Сам их је правио .

Пруће је брао у шуми , младо, савитљиво , као да га природа сама моли да се плете .

Плетењу га научили у Вршцу  док се лечио од алкохола. Радна терапија, говорио је .

А онда би се насмејао :      ,,Хвала ракији , да није ње не бих научио да плетем .“

Увек је могао да заради флашу вињака . За птице је користио велику мрежу , разапне је између два дрвета,

и чека… два-три дана.

Кад их ухвати, каже и кад се науче певају као душа.

Дуго сам га виђао по београдским пијацама.

А онда , нестао . Кажу, умро је сам , окружен птицама,с флашом вињака у крилу.

ДОБРИЛА И ДОБРОЈЕ – Милан Софронић

Добрила и Доброје
радују се обоје,
три кћери, три сина,
жеља им једина
да сви буду здрави,
слава да се слави,
да поштују људе,
ником да не суде,
и да се потруде
за правдом да жуде,
да добију унуке,
и љуљају колевке,
ставе их на кркаче,
одведу до Андраче,
да се коло окреће
и све пршти од среће.

СМИРЕНА ДУША – Милан Софронић

Смирена душа уме да слуша,
има јаку менталну снагу,
сваку реч стави на вагу,
тишином каже све што има,
њен је наступ исти пред свима.

Језик јој не иде испред ума,
њено размишљање није глума,
где год се појави истину каже,
не жели никад друге да лаже.

Њени манири свима су јасни,
циљеви су јој храбри и часни,
зато је цене и поштују,
и њену реч желе да чују.

 

Унутрашњe миграције – Бојана Петковић


Унутрашњe миграције

Селила сам се
из себе у себе
без адресе и без мапе.

У неким деловима
нисам била добродошла.
Тамо су стајале речи
као полицајци на граници.
Питале су ме:
„Имаш ли право да уђеш?“
Нисам одговарала.

Неке делове себе сам напустила
као што се напуштају станови
са цурењем, влагом и сећањима.

© Бојана Петковић

 

Касна берба – Зоран Старчевић

 

Касна берба

Језери јесен, зрела моја драга,
у винограду клизе позни дани,
милују мисли, као рука блага,
док теби зову грозди недобрани.

Ране су бербе одавно за нама,
плахи трзаји телеса и страсти,
бујнога сока и летњега плама,
што позног грозда и не слуте сласти.

У гозби Сунца, михољскога госта,
већ су анђели испили свој део,
тек ти смежуран у недрима оста,
самац у сени, ситан гроздак зрео.

Златна као цвркут у старој трешњи
још нам трепери тиха берба касна,
сокови гушћи, судови све тешњи,
пехаре пуни чежња неугасна.

Настави са читањем “Касна берба – Зоран Старчевић”

БОЛ – Верица Јовановић

БОЛ
 
И ове ноћи срце ме боли,
И ове ноћи свест ми се кида.
Нестајем полако, трунем лагано —
Али, јаке су то боли…
 
Молим се само да што пре прође
Осећај туге и ватра што пече,
Док тело ми плаче.
 
Чак мало задрхтим кад утеху тражим,
Идем у бесконачност.
Сви немири стигли,
Грехови туђи парају душу.
Ветрови јаки ломе ми кости.

Настави са читањем “БОЛ – Верица Јовановић”