Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском


Августина Янкова

Родена в гр. Хасково. Завършила е ПУ „Паисий Хилендарски”, следдипломна специализация към СУ „Св. Климент Охридски” – София. Завършва специална педагогика към Тракийския университет – Стара Загора и професионална квалификация към Великотърновския университет „Св. Св. Кирил и Методий за ресурсен учител. Член е на СНБП.

Издала стихосбирките: 1995 г. – „Жарта се събужда”; 1997 г. – „С очите на Христа”; 2000 г. – „Сетивата ми жадуват”; 2002 г. – „Следи в безкрая”; 2003 г. – „Пчелички с жълти ръкавички”; 2008г. – „Усет”. През 2005 г. на Международен фестивал в гр. Варна бе удостоена с трета награда за текста на песента „Мъжко усещане”. Написва и текста на песента Богородице Свята”, посветена на Хасково.


Августина Јанкова

Рођена је у граду Хасково. Дипломирала је на Универзитету „Паисиј Хилендарски” у Пловдиву, а постдипломске студије специјализирала на Универзитету „Св. Климент Охридски” у Софији. Студира дефектологију на Тракијском универзитету у Старој Загори и професионалну квалификацију за учитеља деце са посебним потребама на Великотрновском универзитету „Св. Кирило и Методије”. Члан је Удружења независних књижевника Бугарске.

Издала је збирке песама: 1995. г. – „Жар се буди”; 1997. г. – „Очима Христа”; 2000. г. – „Чула ми жуде”; 2002. г. – „Трагови у бескрају”; 2003. г. – „Пчелице у жутим рукавичицама”; 2008. г. – „Смисао”. На Међународном фестивалу у Варни, 2005. године, додељена јој је трећа награда за текст песме „Мушко осећање”. Потписује и текст за песму „Богородице Света” посвећену граду Хасково.

 

Мой пристан

Помислих, че си цвете
бяло в пролет засияло,
привличане мое!

Помислих, че си сън прекрасен,
мечтан, от слънцето по-ясен
обричане мое!

Помислих те за изгрева небесен
в омарата на летен ден,
мое вдъхновение!

Помислих, че си песен
от ехо в златна есен,
мое откровение!

Какво си всъщност ти?
Мечти,
Мечти,
Мечти…

 Моје уточиште

Помислих, да си цвеће бело
у пролеће засијало,
привлачности моја!

Помислих, да си сан прекрасан,
сањан, од сунца јаснији,
заклетво моја!

Помислих да си зора плаветна
у оморини летњег дана,
надахнуће моје!

Помислих, да си песма
одјека у златној јесени,
откровење моје!

Шта си уствари ти?
Сни,
Сни,
Сни…

Отдалечаване

Не ме търси!
Далече съм от тебе.
Не ме жадувай!
Друга съм сега – на вятъра
сестра неуловима,
на песен ехо в листната гора.

Не бе ти моето дихание,
не бе зора от светли дни,
а днес е късно.Залеза догаря
и плод незрял обрулен покоси.

Ще ме усещаш всеки ден по малко
и ще ме търсиш в другите жени,
като пчела в дъбрава с детелини
и като сън очакван, може би…

Не ме търси!
Далече съм от тебе.
Не ме жадувай –
минало съм Аз.
Удаљавање

Не тражи ме!
Далеко сам од тебе.
Не жуди!
Друга сам сада – неухватљива
сестра ветра,
ехо песме у лиснатој гори.

Ниси био мој дах,
ни зора светлих дана,
а данас је касно. Залазак догорева
и незрели плод ишибан покоси.

Осећаћеш ме сваки дан помало
и тражићеш ме у другим женама,
као пчела у дубрави с детелином
и као сан очекиван, можда…

Не тражи ме!
Далеко сам од тебе.
Не жуди –
прошлост сам Ја.

Дали ти дадох

Дали ти дадох всичко
или пък ти ми взе?
Сега съм като пръчка,
прекършена на две.

Но ако ти поискаш
с ръка да я скрепиш,
награда ще е риска
деня да утешиш.

Така и същността ми не
ще мъждука в плен,
че луда кръв в гръдта ми
кипи на стар терен.

Подай ръка, вземи ме,
жадувала съм теб.
Сега, в мига, люби ме
с осанката на Феб.

Дали ти дадох всичко
или пък ти ми взе?
Дали ти дадох

Дали ти дадох све
или ипак ти ми узе?
Сад сам као прут,
сломљен на пола.

Ал` ако ти пожелиш руком
да га спојиш,
награда је ризик
да утешиш дан.

Тако и моја бит
треперити неће у ропству,
јер луда крв у грудима мојим
на старом терену ври.

Пружи руку, узми ме,
жудела сам за тобом.
Сад, у трену, воли ме
с држањем Феба.

Дали ти дадох све
или ипак ти ми узе?

Настави са читањем “Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском”

ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић


ЈОШ СИ МЛАД

Родио си се једног прoлeћа… 
Јутарња роса је падала 
на платетнило расцветалих љубичица,
на небу звезда је засијала…

Ветар је одувао снове,
а ти си постао оаза  усред пустиње.
Твој топли поглед много говори, 
 свака се птица своме јату вине.    

Још си млад и имаш времена…
Свако прoлeће мирише на љиљане,
очи испуњене плаветнилом мора…
Прoлeће је расцветало плаве јорговане! 

Свака шетња са тобом   
враћа ме на срећне дане,
на распевану младост,
и улице насмејане.

Настави са читањем “ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић”

ДОБРИ  КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш


ДОБРИ  КАМИКАЗА

Добри камиказа ми у сну каза,
нећу да гинем за Цара,
заљубљен сам у трешњин цвет,
ако летети будем хтео,
тај  лет ће бити за цео свет.

Летећу на пчели из БОСУТА села,
бомба нећу и не желим бити,
из мог авиона,
по сновима дечјим,
од меда киша ће лити.

У  очима од суза,
још су биле Хирошима и Нагасаки,
слике од бола јаче.
Сетно ми рече, сад идем,
име му беше Хитаки,
из сна се одвезе
камиказа добри,
на мотору марке КАВАСАКИ.

Настави са читањем “ДОБРИ  КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш”

ГАЛИОТИ – Душан Комазец

Запљускује хриди разјарено море.
Удаљена лађа сред пучине, сама
чека смирај ноћи и зачетак зоре.
Узалуд, јер светлост не допушта тама.

Врх таласа моћног сручи се ко’ ала
на галију с’ које одјекују крици
моћника, којим је снага понестала,
а одувек беху охоли силници?

Галиоти “бедни” саздани од моћи
корбача” што снажне ишара им груди
ломе крхка весла усред бурне ноћи
са исконском жељом да постану људи!

Пуцају синџири окови и ланци
са мишица оних који досад беху
жртве богохулних, који као странци
злочин прославише у крви и греху.

Док галија тоне у безмерну воду
запевало робље песму завичајну.
У дубини плавој стекоше слободу.
Само сиње море зна њихову тајну!

(C) Душан Комазец

Saša Milivojev : 2021

Saša Milivojev : 2021
Saša Milivojev : 2021

SAŠA MILIVOJEV 2021

Photographer: Tarlan Bayramov

Saša Milivojev is a famous writer, poet, journalist columnist and political analyst… One of the most read columnists in Serbia, he is the author of five books, and numerous columns published in various daily newspapers. He is the author of the novel „The Boy from the Yellow House“ and of political speeches. His work has been translated into around twenty languages across the world.

Божидар Грозев – Хасково – Биографија и поезија на бугарском и српском


Божидар Грозев е роден през 1954. година. Завършил е българска филология. Работи във вестник “Новинар юг”. Автор е на стихосбирката “Надпис”, издателство “Захарий Стоянов”, София, 2004 година. Стиховете в нея са писани 25-30 години, преди появата й. Стават. Негови стихове се превеждани на руски и турски. Съответно и публикувани.
 
Божидар Грозев је рођен 1954. године. Завршио је бугарску филологију. Ради за „Новинар југ“. Аутор је збирке песама „Наслов“, издавач „Захариј Стојанов“, Софија, 2004. г. Стихови у њој су писани 25 – 30 година, пре него је издата. Његове песме су превођене и штампане на руском и турском језику.

Да, не 

Чакълести са думите.
Боли ме, щом отворя душата си.
Напомнят ми за времето,
когато човекът клепаше,
език прехапал,
и брадвата и палешника,
но не преправяше
гласа на ближния.

Разбираше езика на дърветата
и беше едносричен.
Загубеше ли клон, мълчеше,
вгледан в клона,
четирсет дена след това.

Мълча.

2.

Ще онемея.

А бих могъл да кажа,
днес човекът наклепва ближния,
а брадвата и палешника
преправя в микрофон.
И после думите повежда
със юларчета към него.
А бих могъл да кажа,
че дърветата…

Мълча.
Чакълест.
Чакам..

Страхувам се,
че думите ще наранят
античното ти тяло,
едносрична моя.

 Да, не

Камене су речи.
Боли ме, чим отворим душу.
Подсећају ме на време,
кад је човек оштрио,
уз језик прегризо,
и секиру и раоник,
али не преправљаше
глас комшије.

Разумео је језик дрвећа
и био је једносложан.
Ако изгуби грану, ћуташе,
загледан у њу,
четрдесет дана после тога.

Ћутим.

2.

Онемећу.

А могао бих да кажем,
данас човек клевета комшију,
а секиру и раоник
претвара у микрофон.
А затим речи води
повоцем ка њему.
А могао бих да кажем,
да дрвеће…

Ћутим.
Каменит.
Чекам…

Бојим се,
да ће речи повредити
твоје античко тело,
једносложна моја.
Възраст

А все по-зимни жените:
вината къде е.
Ако извадим един зъб
от съня на вълка…
И два да извадим,
и три, шепа зъби,
ще стане ли кожата
му по-ярешка?

А все по-зимни жените.
Вината къде е?

Ловците ще ме разберат:
вината е в мене.
С косите си, с блузката и всичко
под нея тя караше водата да ври,
а бучнишът отместваше
с едно мъжко око към водата.

Ловците ще ме разберат.
Вината е в мене.

А ближният все по-сит:
вината къде е.
Да му помогна ли сандъка
с консерви да пренесе,
да ги отворим във гладна редица.
Или нещо друго да
си подритвам наоколо…

А ближният – все по-сит.
Вината къде е?

И майката на сина ми
(вината е в мене)
подпъхва сега одеалце,
отваря прозореца…
И бди над съня на сина ми
– крилца му набоват под плешките.
Но за тях има време.

А все по-зимни жените.
Вината къде е?

 Узраст

А жене су све хладније:
где је кривица.
Ако извадим један зуб
из вуковог сна…
И да извадим два,
и три, шаку зуби,
да ли ће му кожа
постати више јагњећа?

А жене све хладније.
Где је кривица?

Ловци ће ме разумети:
ја сам крив.
Косом, блузом и свим испод ње
због ње и вода ври,
а кључ скидаше мушким
погледом ка води.

Ловци ће ме разумети.
Ја сам крив.

А комшија све више сит:
где је кривица.
Да ли да му помогнем сандук
с конзервама да пренесе,
да их отворимо кад огладнимо.
Или нешто друго да
шутирам около…

А комшија – све више сит.
Где је кривица?

И мајка мог сина
(ја сам крив)
намешта ћебенце,
отвара прозор…
И бди над сном мог сина
– крила му забада под плећа.
Али за њих има времена.

А жене све хладније.
Где је кривица?
Разпети петък

На Балабана

“Обесен ли е някой
за предателство към детството
и кой ще го обеси?…
Виж, помилвани познавам,
но си викам,
ако до седмица
не подредя живота
си пред тази удивителна
– душата, ще полудея.”
Така мърмореше Йоан,
разпънат над веслата,
а талвегът отнасяше едната
половина на лицето му.

Бе нощ, бе ден…
Бе мръзнал четвърт век
в очакване да го повикат
и мъкнал двата бряга
да ги помири.

“Умри – мърмореше Йоан,
разпънат над веслата –
ако в петъка, подир Ивановден,
не отведеш поне един
в онази нявгашна страна,
където сърцето на човека
беше близо до очите,
а брадвата окачвахме
далеч от корена.

Там лодките повтаряха
овала на бадема,
а селската камбана
и виметата на козите
сродяваха земята и небето.”

Така говореше Йоан,
а бръчката между очите му растеше:
зелена удивителна
и кипарис във гробище.

 Велики петак

Балабану

„Да ли је обешен неко
због преданости детињству
и ко ће га обесити?…
Види, познајем помиловане,
ал` кажем себи,
ако за седмицу
не средим свој живот
пред овом чудном
– душом, полудећу.”
Тако је мрмљао Јован,
разапет над веслима,
а река је носила
половину његовог лица.

Би ноћ, би дан…
Би студен четврт века
чекајући да га позову
и, једва ходајући,
две обале да помири.

„Умри – мрмљаше Јован,
разапет над веслима
– ако у петак, по Јовандану,
не одведеш макар једног
у ону некадашњу земљу,
где срце човека
беше близу очију,
а секиру качисмо
далеко од корена.

Тамо чамци понављаху
елипсу бадема,
а сеоско звоно
и вимена козе
срађаху земљу и небо.“

Тако је говорио Јован,
а бора међу очима му је расла:
зелена чудна
и чемпрес на гробљу.

Настави са читањем “Божидар Грозев – Хасково – Биографија и поезија на бугарском и српском”

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ 2010.

1img_1973
previous arrow
next arrow
U idiličnom okruženju jezera Ćelije, 06.08.2010. godine, održan je POETSKO-MUZIČKI PROGRAM u kome su pored udruženja frulaša *Adam Milutinović, učestvovali i kruševački pesnici: Veljko Stambolija, Jelena Protić-Petronijević, Svetlana Djurdjević i Ljubodrag Obradović. Program je realizovan u okviru druge Umetničke naseobine *MOLITVE NA JEZERU* koja je nastala po idiji Živorada Milanović – Makija, a koju  zajednički organizuju Kulturni centar Kruševac i multimedijalno udruženje umetnika ”Car Konstantin” iz Niša, produžnica udruženja u Kruševacu sa Ateljeom – galerijom Maky iz Kruševca. Pogledajte fotografije sa ovog izuzetno prijatnog kulturnog dogadjaja i nekoliko slika nastalih na likovnoj koloniji ovogodišnje naseobine *MOLITVE NA JEZERU*… I uživajte!!!


Proces nastajanja slike

IZBJEGLICE

Otišli
su
I ostavili sve
I vrbake i trnjake
I riječna ogledala
Iznad kojih su ruse kose češljali

Otputovali su bez torbe
Bez pasoša i ličnih dokumenata
Izgubili su i lice i naličje
Ponijeli su jedino sebe
Ogrebane, očešane, kontuzovane

Ništa nisu imali ponuditi
Osim lišća u džepovima
I trnja u kosi

Bože, ko će ih primiti
Tako obeskućene i obezimljene

(C) Veljko Stambolija


Veljko Stambolija govori svoje stihove


Frulaši udruženja *Adam Milutinović* iz Kruševca


Publika
Настави са читањем “МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ 2010.”

НЕСТАЛИ СВЕТ – Душан Комазец

У повечерје снено данак се поколеба
пред невидима који призваше ветрова пој.
Због лета којим хтедох винути се до неба,
ношен дахом олује осећам да губим бој.
 
Погледам горе, видим анђели ми се смеше
с’ висина неких снежних заогрнутих брђем.
Сузом облака нежних уплаканог ме теше
и призивају себи с’ бескрајним милосрђем.
 
Утеха поста очај. Нисам пристао тужан
на све само да румен срце опет наслути.
Горе не могу, јер сам овде остао дужан
стази којој се нуде бисери непросути.
 
Ветрови таме ноћне крила ми крхка ломе
тренутком којим мине залудно започет лет.
Дрхтим ко’ врба нежна на стази бола док ме
канџијом чежње дуге бичује нестали свет.

Настави са читањем “НЕСТАЛИ СВЕТ – Душан Комазец”

ЗБОГ ЧЕГА УМЕТНОСТ ? – Андреја Ђ. Врањеш

ЗБОГ ЧЕГА УМЕТНОСТ ?

Питање које стално заокупља и оштри пажњу историчара уметности, социолога, философа, клиничких  психолога и осаталих, зашто је однос човека
према човеку историјски анимозитетан, због чега ово питање има и утемељено оправдање. Ако се осврнемо на људски род, његову природу од прапочетака до данас са манама које је испољавао, врлине су се ређе виђале, ни данас човек ни за мрвицу није променио своју улогу чудно – мислећег бића. И даље се људи убијају међусобно као да није 21. век. Многа неслагања су рак ране: верска, расна, социјална питања, измишљају се на даље срдства масовног уништавања, убијају  се недужни, праве биолошки агенси, имамо поново моћнике без контроле. Аушвиц, Маутхаузен и други логори морбидне  маште не упозоравају, као да нису постојали. Је ли могуће да  човек после свих зала које је себи направио  мора бити стално у функцији идиотског?

Настави са читањем “ЗБОГ ЧЕГА УМЕТНОСТ ? – Андреја Ђ. Врањеш”

Љубодраг Обрадовић – поезија и биографија на српском и бугарском


Обрадовић С. Љубодраг Рођен 1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио Економски факултет у Нишу. Ради у Културном центру Крушевац. Власник и уредник портала  www.poezijascg.com.  Писањем се бави од средњошколских дана. Пише поезију и прозу.  Објавио три књиге  поезије  *ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ*, *ЖИВЕТИ СЛОБОДНО* и *МИРИС БОЖУРА*.   Песме објављује и у часописима (ПУТЕВИ КУЛТУРЕ – Културног центра Крушевац), зборницима (ЗАВЕШТАЊА – Удружења српских писаца Швајцарске, ПРВИ ПУТ, ЉУБАВНИ рецеПАТ и ВЕТРЕЊАЧА – ПоезијеСЦГ) и бројним интернет сајтовима…   За своју поезију каже да је то његов скромни покушај да стиховима исприча неке своје истине и тако допре до сродних душа, које у поезији откривају виши смисао постојања. (Биографија писана 2012. године. Актуелну прочитајте на www.poezija.in).
ЛЮБОДРАГ С. ОБРАДОВИЧ Роден през 1954. г. в Треботина, община Крушевац. Завършва стопански факултет в Ниш. Работи в Културния център в Крушевац.Собственик и управител на сайта  www.poezijascg.com. С писане се занимава от гимназията. Пише поезия и проза. Издал е три книги с поезия: ”Твоето мълчание ми говори”, „Да живееш свободно” и „Мирис на божур”. Стихове публикува в списание „Културни маршрути” на културния център в Крушевац, сборниците „ Завещание” на Сдружението на сръбските писатели в Швейцария, „Първи път” и „ Любовни рецепти”. (Поезия СЦГ) и многобройни интернет сайтове…  За своята поезия казва, че е неговия скромен опит със стиховете си да каже някои свои истини и така да стигне до някои сродни души, което в поезиятя разкрива по – висок смисъл на съществуването.
БОГИЊА
 
Око тебе врти се свет…
Младост, љубав и прилике…
Ти напросто опијаш
сликајући слике,
у којима и крај
свој бескрај има! 
 
Око тебе бљешти сјај,
милион срца слути срећу…
Око тебе лампиони, сви
шампиони, 
и нада да ока ти одсјај 
заборавити никад нећу…
 
Слободно скочи,
све кочнице откочи…
Живот је слеп, кад си тако
лепа
по сувом док пливаш,
у мирисима уживаш, 
све скриваш, а смисао
откриваш… 
 
Слободно чизмом  згази
цвет,
који руди за грех,
и осмехом их отерај у
очај…
Нека на коленима чекају рај!

Не, немоћ није крај жеља,
на сваком углу, на сваком прсту,
ниче букет пријатеља,
стотину и један, 
и свако остаје жедан…
 
Клизе сузе, мисли лете,
а опчињени никако да се сете,
због чега их чежња ломи,
због чега им срце зебе,
ни зашто се увек воли она,
која гази цвет 
и све који зраче…
 
Око тебе врти се свет…
Срећа лебди на крилима…
Зашто свима заледиш срце,
а happy end ти зрачи у очима…		 БОГИНЯ
 
Около тебе се върти света…
Младост, любов и шанс…
Ти просто се опиваш
от цветния лик,
в който и края
своя безкрай има!
 
Около тебе свети сияние,
на милион сърца късмет предвещаваш.
Около тебе фенери греят
И се надявам, че отраженията
на очите
ти няма да забравя никога…

Свободно тръгни,
махни всички спирачки…
Животът е сляп, като си
толкова красива,
по въздуха като плуваш,
на мирис се наслаждаваш,
всичко скриваш, а смисъла
откриваш…
 
Свободно с ботуша стъпчи
цветето,
което води към грях,
с усмивка изгони
отчаянието…
нека на колене чакаме рая!
 
Не, няма край желанието
на всеки ъгъл над всяка пръст
букетът от приятелства да
никне, стотина и едно
и всяко да остава жадно…
 
Капят сълзи, мисли летят,
а очарованието не помня,
и на пресекулки те желая,
от това сърцето ми изстива,
не защото винаги желая тази,
дето цвете гази
и лъчите, всичките…
 
Около тебе се върти света…
Щастието на крила лети…
Защо си заледи сърцето
а happy end очите ти излъчват…

ЛИПА
 
Под мојим прозором мирише липа…
Том мирису увек се веселим.
Давна је прошлост, маштом кад скитах,
сад оне праве мирисе желим.

Под мојим прозором и године лете
Пролете живот на кобили бесној.
Ови мириси увек ме подсете,
на оно што у животу беше лепо.
 
Тај филм увек радо гледам…
А лоше у црну рупу склањам.
Зато увек под липу седам,
да опет, као некад, сањам.
 
Мирише липа, мириси маме…
Оно што ми смета у поноре бацам.
Да само лепота у срцу остане,
у давну прошлост радо се враћам.
 
Под прозором мирише липа…
У ноћи певају славуји.
И док месец свет сребром обасипа,
опет крв мојим жилама струји.
 
Под мојим прозором мирише липа.
Срце бије жаром новим.
Увек је лепо маштом кад се скита
и зато тај мирис липе волим.

 Мирише липа… И све је лако и лепо,
док олуја кишом не потече.
Веровах некад у мирисе слепо,
сад знам: мириси су тренутак среће.
ЛИПА
 
Под прозореца липа мирише…
От този мирис винаги съм весел.
Мина време, със мечтите като
скитах
тя само прави мириса желан
 
Под прозореца летят години…
И живота прелетя – кобила бясна.
Този мирис винаги напомня туй,
което във живота ни е ясно.
 
Този филм със радост гледам…
Лошото във черна дупка слагам.
Под липата винаги си сядам
и като някога сънувам.
 
А мирише ми липата, с мирис мами…
Туй, което ме измъчва в бездна  хвърлям
хубост само във сърцето да остане,
в миналото с радост се завръщам.
 
Под прозореца липа мирише…
Нощем славеите пеят.
И докато е луната със сребро обсипана
кръв във вените се лее.
 
Под прозореца липа мирише…
Бие ми сърцето с нова жар.
Хубаво е със мечтата като скитам,
затуй мирис на липа обичам.
 
Как мирише на липа.И леко е, и просто
 докато не потекат на бурята потоците.
Вярвах някога на аромата сляпо,
сега знам: мирисът е миг на щастие.

ОДЛЕТИ СВЕ
 
Одлети све
И живот
И кад се чини 
Да краја нема
Да све је песма
Тек зарудела трешња
Увек судбина стигне
На крилима јутра
И у коначност склони
Све сањане жеље
И недосањано сутра 
 
Или је то селидба
Из рупе црне
У неку коначну
Бесконачну иронију
Којом се живот подсмева
Онима који остају
Да за поразима хају
И о срећи 
Беспрекорној маштају
Док крах се шуња
Неосетно као магла у души
 
Одлети све 
И живот
Као да га никад 
Није ни било
Као да се знанцу само снило
Да је кроз баште цветне
И машту снену
Корачао са незнанцем 
Који кад оде 
Пустош оставља
Да све се понавља
И у бесмисао тече

Све одлети
И пролети
И патња и нада
И срећа и туга
Човек је ту само да страда
За илузију
За цветни врт
Своју оазу у болу окружења
Своју трешњу црвену
Човек је ту свет да мења
За поколења која долазе
На грешке не пазе
И газе све
И живот оних
Којих као да није ни било
 
То је тај точак
Који земљу окреће
И разара мозак
Кад стигне пролеће
И видик се засени
Илузијом вечности
У свету пролазном 
Чији смо тек гости

08.06.2009.
Драгану Станковићу
ОТЛИТА ВСИЧКО
 
Отлита всичко.
И живота.
И както изглежда
До края няма
Да е всичко песен.
Като закалена череша
Винаги идва съдбата
На крилете на утрото.
Накрая прекланям
Всички мечтани желания
И недосънувани в утрото.
 
Или да ги преместя
От черните дупки
В някоя крайна
Безкрайна ирония,
С която животът се подиграва.
Тези, които остават
Да се погрижат за поклонение
И за щастието,
Непорочно мечтаещо,
Докато се промъква провала
Неусетно, като мъгла в душата.
 
Отлита всичко.
И живота.
Като че никога
Не го е имало,
като да се знаят само сънища,
Да е като цветна градина
И мечта сънувана.
Вървя с непознат,
Който като ходи
Пустош оставя.
И всичко се повтаря
И тече безмислието.
 
Отлита всичко
и прелита,
И страдание и надежда,
И щастие и тъга.
Човек е тук само да страда
За илюзията,
за цветната градина –
Оазис, ограден от болка
Или черешата червена.
Човек е тук светът да промени
За бъдещите поколения,
от грешки се не пази
И гази всичко
и живота на ония,
Които сякаш не ги е имало.
 
Това е колелото,
В което се превръща земята
И разрушава ума
Когато дойде пролетта
И види неясно
Илюзията на вечността
Впреходния свят,
Където сме само гости.
 
08.06.2009.
На Драган Станкович

© Љубодраг Обрадовић  –    © ЛЮБОДРАГ С. ОБРАДОВИЧ
 

Настави са читањем “Љубодраг Обрадовић – поезија и биографија на српском и бугарском”