ЗБОГ ЧЕГА УМЕТНОСТ ? – Андреја Ђ. Врањеш

Rating: 10.00/10. From 1 vote.
Please wait…

ЗБОГ ЧЕГА УМЕТНОСТ ?

Питање које стално заокупља и оштри пажњу историчара уметности, социолога, философа, клиничких  психолога и осаталих, зашто је однос човека
према човеку историјски анимозитетан, због чега ово питање има и утемељено оправдање. Ако се осврнемо на људски род, његову природу од прапочетака до данас са манама које је испољавао, врлине су се ређе виђале, ни данас човек ни за мрвицу није променио своју улогу чудно – мислећег бића. И даље се људи убијају међусобно као да није 21. век. Многа неслагања су рак ране: верска, расна, социјална питања, измишљају се на даље срдства масовног уништавања, убијају  се недужни, праве биолошки агенси, имамо поново моћнике без контроле. Аушвиц, Маутхаузен и други логори морбидне  маште не упозоравају, као да нису постојали. Је ли могуће да  човек после свих зала које је себи направио  мора бити стално у функцији идиотског?

Живот заснован на несигурности и страху раширен по свим светским меридијанима у ери развијене технике и технологије је реалност, још постоји.  Уместо да злочин и последично грех припадају,  остану ружној прошлости човековог примитивног, не зазорног, етичке вредности се и даље искривљују, ум се још и  више прилагођава злу.  Какво је решење бити сам себи довољан и  да ли припадност било којој заједници, групи априори јесте  еталон среће? Шта би се десило да су сви становници планете хипотетички Албанци? Да ли би завладала радост? Одговор је негативан. Човек је у  властитости проблематичан, осветљен као ,,јединство зле коначности“, никада неће досећи врлину која ће га издвојити у биће без садизма. Вратимо се питању улоге уметности. И поред највећих остварења у најсуптилнијој области свог ангажовања човек није племенитији него што је био, он је коначан остао такав какав јесте у  недовршености својој. Дешавало се да су злочинци  после концерата класичне музике настављали убијати. По завршетку  Другог светског рата јавност је (ДА ЛИ ЈЕ?)  ,, шокирала“  пронађена фотографија  МАКСА ЛУБУРИЋА, звери у људском лику, како у гротлу зла Јасеновцу милује голуба, пример цинизма болесног ума. Шта је после овог и сличних примера ужаса значила суштински битно уметност, каквог су  утицаја  имале Рилкеова поезија, философија Ничеа, Канта, Хегела, књижевност Томаса Мана, музика Моцарта и Вагнера којег је ХИТЛЕР  волео  на све  наредбодавце и егзекуторе у злочинима које су учињени човечанству?  Коме је  уметност у временима доминације зла била просветљење и коме је од данашњих организатора и протагониста злочина диљем планете  музика мењала и мења структуру размишљања, колико смо уверени да данас читајући Андрића људи схватају судбину страдања браће по језику и крви, зашто поезија Бодлера и осталих великана  само код мањег броја људи провоцира склоности вишег реда какве су: Понос, љубав,кајање? Колико се људи интересује, диви уметности старог века, шта она заправо за њих уистину такве значи, на колико индивидуа уметност процентуално делује одлучујуће, хумано? Ако је све претходно речено било а јесте показатељ људског  негативног. Поставља се питање свих питања, каква смо то онда  него ли трагична врста, зар  да је ум главни ресурс зла, ни са чим то није спојиво, логично би  ваљда требало бити обрнуто. ,, Ако нам се догађа тако нешто онда се ништа не догађа“, нема промене у понашању ,схватању суштине. Ако је уздизање човековог хуманог условљено заборавом етичког, комплетна историја је у сумраку са разумом заједно.Онда је она простор у којем су људи поремећених психа чинили и чине перманентно зло.  Каква је у таквим околностима улога уметности, уметника и уметничког  дела?  Да ли је и све  троје фарса?  Је ли све што је човека ужасавајуће  стигло  и што ће га можда стићи небитно?  Зар је лек заборав? Сва питања траже одговоре, па и ова.  Мора се рећи због историјске истине, да је уметност била немоћна да одлучујуће утиче на историјске токове и процесе, као што је  узалудан труд немогућег остварења испумпавања океана.

Ипак иако озбиљан песник неће никада ставити   потпис испод лакомислених стихова, тај  такав песник мора  постојати  КАО ДИЈАЛЕКТИЧКА НЕГАЦИЈА, СУПРОТНОСТ. А ТО ЗНАЧИ ДА ЈЕ УМЕТНОСТ И КАО ИСТОРИЈСКИ  НЕМОЋНА ИМАЛА  КОНТИНУИТЕТ. ДА ЈЕ САМО ЗБОГ ОВЕ ЧИЊЕНИЦЕ БИЛА БИТНА, ОПРАВДАВА ПОСТОЈАЊЕ И ИМА  СМИСАО ПОСТОЈАЊА. УМЕТНОСТ УПУЋУЈЕ ДА ПОСТОЈИ И ОПСТАЈЕ КАО ТАКВА, ВЕЛИЧАНСТВЕНА, НЕ МОГУ ЈЕ УКИНУТИ ДА ЈЕ НЕМА.   Њезин  наставак је реална лепота, она је ту, постоји и постојаће док има  човека  и његове замршености.



ИСКРЕ:


–     КАСНО ЈЕ САМО УКОЛИКО СЕ НЕ СТИГНЕ.


ГРЕШКА

Нису времена тешка,
у човеку је грешка,
остао без себе,
каквог ли краха,
шта тај чини,
без по страха!


© Андреја Ђ. Врањеш

Visits: 154
Today: 2
Total: 184758

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif