У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА – Промоција књиге Мирослава Миће Живановића

Прочитајте како је било на промоцији и погледајте фотографије

У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА

Ниси ми ништа,
ни сестра ни жена,
ни пријатељ ни брат,
случајно сам те срео,
сазнао пар ситница
и потпуно се сплео,
па месечарим као скитница
између сна и јаве.

Ма који то ђаво дрема
у мраку твојих зеница,
па ми неда мира?

Не излазиш ми из главе,
иако те нема данима,
па се понекад запитам,
да ли те уопште занима
јесам ли жив и шта радим,
док празни солитери дремају
у јези подмукле тишине и мрака?

Сам сам данима,
а нећу у склоништа
и нека ми опросте
јунаци са бојишта,
што усред овог јада
помислих на твој осмех
с краја прошле јесени
и желим да те нађем.

© Мића Живановић

Кажу да је 13-ти дан у месецу баксузни дан, али није тако мислио и Мирослав Мића Живановић, када је за промоцију своје прве књиге поезије *У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА* одабрао баш 13.12.2012. године и Белу салу КЦК. И није погрешио, јер је вече било изузетно и исплатило је труд и време које је аутор уложио у осмишљавање и припрему ове промоције која ће се памтити.. Комбинација поезије (која је у ствари музика душе) и музике (која је поезија душе), коју је на прави начин одабрао, говорио и певао Мића Живановић, погођена је тако да сачува заувек ово вече у сећању бројне публике, која је испунила Белу салу Културног центра Крушевац до последњег места.

Да вече буде изузетно припомогли су и Мићини пријатељи (и пријатељице): Јелена Ђорђевић (која је говорила поезију и поетски брод ненаметљиво довела до луке); затим бројни виртоузи који су музиком обојили вече: Марија Вујић, Александар Васић, Бранко Симић, Радмила Бајић, Милан Милетић и Оркестар РТК и наравно један песник (да Мића не буде сам на ветру), то јест ја  – Љубодраг Обрадовић.

Настави са читањем “У МРАКУ ТВОЈИХ ЗЕНИЦА – Промоција књиге Мирослава Миће Живановића”

MAGDALENI – Jovana Marjanović

 

MAGDALENI

Svet je dobio i druge boje, od kad si tu.
To nije više samo žuta, crvena i plava.
To je eksplozija boja, mirisa i osećanja.
Kao duga, kao ptice let,
k’o najlepši cvet,
čaroban je svet, od kad si tu.

I ne tragam uzalud, nemam više glupih želja, ne želim ništa.
Ti si melodija koja me osvaja, tako skladna, prozirna i čista.
I ne mogu te uporediti ni sa jednom pesmom na svetu,
jer ne zvučiš kao nijedna,
već si ti hiljade i hiljade pesama u jednoj.

Kad te gledam, ne želim da vidim sebe,
već posebnu i sjajnu tebe.
Želim tebe velikog srca,
tebe koja voliš i praštaš,
tebe koja znaš da maštaš.

Idi, vidi sve.
Prodji.
Ali se vrati.
Sebi.
I putuj slobodna, bez prtljaga.
Odbaci sve što ti smeta.
Putuj uvek prema ljubavi.
Ljubav je najlepše mesto ovog sveta.
I nemoj nikad da staneš, ako ti kažu da dalje nema.
Uvek ima i biće.
Ne gubi nadu, ne gubi veru.
Zora uvek sviće.

Sanjaj mesec, zvezde i more.
Sanjaj haljine i poljupce, male pobede i vina pune čaše.
Sanjaj sreću kako maše.
Nemoj da te sa stvarnošću plaše.

Sanjaj reči slatke kao med.
Sanjaj susrete i vozove, muziku i ples.
Sanjaj suncokrete, ruže, borove, lavandu i lovore.
Sanjaj pijane od vina noći, duge zagrljaje i dane što će doći.

Kulu od snova gradi, ne daj da se sruši.
Napusti sve što te guši.
Raduj se i kiši i suši.
Ostani dete u duši.

Budi prisutna u svakom novom danu.
Budi prirode deo, sneg beo i svetlost zlatna,
nebo i zemlja, voda i vatra.
Iako neko smatra, da grešiš,
čuj ga, ali nastavi put svoj.
Za svoje haljine sama biraj kroj.

Biće dana sumornih, tužnih, tragičnih.
Biće dana, lepih, srećnih, magičnih.
Kakav god bio dan, ma šta da se desi,
budi mu zahvalna za ono što jesi.

Budi kao mali princ i njegova ruža.
Ljubav da te vodi i da ti se pruža.
Budi svog sveta vajar,
nasmejana, slobodna,
i moj mali sanjar.

Настави са читањем “MAGDALENI – Jovana Marjanović”

Моја прва љубав – Градимир Карајовић


Моја прва љубав

Када се птице с’ пролећа врате
и Сунце среће донесу стобом
твоје мисли на путу ме прате
знам да ћу бити поново стобом

Чекај ме, чекај кад прођу кише
још пуно тога пред нама стоји
сваког те часа љубим све више
сваког часа све више те волим

Не дај љубав да са ватром оде
небо што се ветром њише
не дај љубав да нам време
опет од заборава брише

Не дај љубав која у твом оку сја
не дај љубав наша да угасне
као тиха реака
где се права љубав годинама чека

На тебе мислим о теби сањам
љубав ти своју песмама нудим
за тебе живим и теби се надам
са ликом твојим ликом се будим

Сваког те часа љубим све више
сваког часа те волим све више

Настави са читањем “Моја прва љубав – Градимир Карајовић”

Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском


Августина Янкова

Родена в гр. Хасково. Завършила е ПУ „Паисий Хилендарски”, следдипломна специализация към СУ „Св. Климент Охридски” – София. Завършва специална педагогика към Тракийския университет – Стара Загора и професионална квалификация към Великотърновския университет „Св. Св. Кирил и Методий за ресурсен учител. Член е на СНБП.

Издала стихосбирките: 1995 г. – „Жарта се събужда”; 1997 г. – „С очите на Христа”; 2000 г. – „Сетивата ми жадуват”; 2002 г. – „Следи в безкрая”; 2003 г. – „Пчелички с жълти ръкавички”; 2008г. – „Усет”. През 2005 г. на Международен фестивал в гр. Варна бе удостоена с трета награда за текста на песента „Мъжко усещане”. Написва и текста на песента Богородице Свята”, посветена на Хасково.


Августина Јанкова

Рођена је у граду Хасково. Дипломирала је на Универзитету „Паисиј Хилендарски” у Пловдиву, а постдипломске студије специјализирала на Универзитету „Св. Климент Охридски” у Софији. Студира дефектологију на Тракијском универзитету у Старој Загори и професионалну квалификацију за учитеља деце са посебним потребама на Великотрновском универзитету „Св. Кирило и Методије”. Члан је Удружења независних књижевника Бугарске.

Издала је збирке песама: 1995. г. – „Жар се буди”; 1997. г. – „Очима Христа”; 2000. г. – „Чула ми жуде”; 2002. г. – „Трагови у бескрају”; 2003. г. – „Пчелице у жутим рукавичицама”; 2008. г. – „Смисао”. На Међународном фестивалу у Варни, 2005. године, додељена јој је трећа награда за текст песме „Мушко осећање”. Потписује и текст за песму „Богородице Света” посвећену граду Хасково.

 

Мой пристан

Помислих, че си цвете
бяло в пролет засияло,
привличане мое!

Помислих, че си сън прекрасен,
мечтан, от слънцето по-ясен
обричане мое!

Помислих те за изгрева небесен
в омарата на летен ден,
мое вдъхновение!

Помислих, че си песен
от ехо в златна есен,
мое откровение!

Какво си всъщност ти?
Мечти,
Мечти,
Мечти…

 Моје уточиште

Помислих, да си цвеће бело
у пролеће засијало,
привлачности моја!

Помислих, да си сан прекрасан,
сањан, од сунца јаснији,
заклетво моја!

Помислих да си зора плаветна
у оморини летњег дана,
надахнуће моје!

Помислих, да си песма
одјека у златној јесени,
откровење моје!

Шта си уствари ти?
Сни,
Сни,
Сни…

Отдалечаване

Не ме търси!
Далече съм от тебе.
Не ме жадувай!
Друга съм сега – на вятъра
сестра неуловима,
на песен ехо в листната гора.

Не бе ти моето дихание,
не бе зора от светли дни,
а днес е късно.Залеза догаря
и плод незрял обрулен покоси.

Ще ме усещаш всеки ден по малко
и ще ме търсиш в другите жени,
като пчела в дъбрава с детелини
и като сън очакван, може би…

Не ме търси!
Далече съм от тебе.
Не ме жадувай –
минало съм Аз.
Удаљавање

Не тражи ме!
Далеко сам од тебе.
Не жуди!
Друга сам сада – неухватљива
сестра ветра,
ехо песме у лиснатој гори.

Ниси био мој дах,
ни зора светлих дана,
а данас је касно. Залазак догорева
и незрели плод ишибан покоси.

Осећаћеш ме сваки дан помало
и тражићеш ме у другим женама,
као пчела у дубрави с детелином
и као сан очекиван, можда…

Не тражи ме!
Далеко сам од тебе.
Не жуди –
прошлост сам Ја.

Дали ти дадох

Дали ти дадох всичко
или пък ти ми взе?
Сега съм като пръчка,
прекършена на две.

Но ако ти поискаш
с ръка да я скрепиш,
награда ще е риска
деня да утешиш.

Така и същността ми не
ще мъждука в плен,
че луда кръв в гръдта ми
кипи на стар терен.

Подай ръка, вземи ме,
жадувала съм теб.
Сега, в мига, люби ме
с осанката на Феб.

Дали ти дадох всичко
или пък ти ми взе?
Дали ти дадох

Дали ти дадох све
или ипак ти ми узе?
Сад сам као прут,
сломљен на пола.

Ал` ако ти пожелиш руком
да га спојиш,
награда је ризик
да утешиш дан.

Тако и моја бит
треперити неће у ропству,
јер луда крв у грудима мојим
на старом терену ври.

Пружи руку, узми ме,
жудела сам за тобом.
Сад, у трену, воли ме
с држањем Феба.

Дали ти дадох све
или ипак ти ми узе?

Настави са читањем “Августина Јанкова – Биографија и поезија на бугарском и српском”

ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић


ЈОШ СИ МЛАД

Родио си се једног прoлeћа… 
Јутарња роса је падала 
на платетнило расцветалих љубичица,
на небу звезда је засијала…

Ветар је одувао снове,
а ти си постао оаза  усред пустиње.
Твој топли поглед много говори, 
 свака се птица своме јату вине.    

Још си млад и имаш времена…
Свако прoлeће мирише на љиљане,
очи испуњене плаветнилом мора…
Прoлeће је расцветало плаве јорговане! 

Свака шетња са тобом   
враћа ме на срећне дане,
на распевану младост,
и улице насмејане.

Настави са читањем “ЈОШ СИ МЛАД – Даница Рајковић”

ДОБРИ  КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш


ДОБРИ  КАМИКАЗА

Добри камиказа ми у сну каза,
нећу да гинем за Цара,
заљубљен сам у трешњин цвет,
ако летети будем хтео,
тај  лет ће бити за цео свет.

Летећу на пчели из БОСУТА села,
бомба нећу и не желим бити,
из мог авиона,
по сновима дечјим,
од меда киша ће лити.

У  очима од суза,
још су биле Хирошима и Нагасаки,
слике од бола јаче.
Сетно ми рече, сад идем,
име му беше Хитаки,
из сна се одвезе
камиказа добри,
на мотору марке КАВАСАКИ.

Настави са читањем “ДОБРИ  КАМИКАЗА – Андреја Ђ. Врањеш”

ГАЛИОТИ – Душан Комазец

Запљускује хриди разјарено море.
Удаљена лађа сред пучине, сама
чека смирај ноћи и зачетак зоре.
Узалуд, јер светлост не допушта тама.

Врх таласа моћног сручи се ко’ ала
на галију с’ које одјекују крици
моћника, којим је снага понестала,
а одувек беху охоли силници?

Галиоти “бедни” саздани од моћи
корбача” што снажне ишара им груди
ломе крхка весла усред бурне ноћи
са исконском жељом да постану људи!

Пуцају синџири окови и ланци
са мишица оних који досад беху
жртве богохулних, који као странци
злочин прославише у крви и греху.

Док галија тоне у безмерну воду
запевало робље песму завичајну.
У дубини плавој стекоше слободу.
Само сиње море зна њихову тајну!

(C) Душан Комазец

Saša Milivojev : 2021

Saša Milivojev : 2021
Saša Milivojev : 2021

SAŠA MILIVOJEV 2021

Photographer: Tarlan Bayramov

Saša Milivojev is a famous writer, poet, journalist columnist and political analyst… One of the most read columnists in Serbia, he is the author of five books, and numerous columns published in various daily newspapers. He is the author of the novel „The Boy from the Yellow House“ and of political speeches. His work has been translated into around twenty languages across the world.

Божидар Грозев – Хасково – Биографија и поезија на бугарском и српском


Божидар Грозев е роден през 1954. година. Завършил е българска филология. Работи във вестник “Новинар юг”. Автор е на стихосбирката “Надпис”, издателство “Захарий Стоянов”, София, 2004 година. Стиховете в нея са писани 25-30 години, преди появата й. Стават. Негови стихове се превеждани на руски и турски. Съответно и публикувани.
 
Божидар Грозев је рођен 1954. године. Завршио је бугарску филологију. Ради за „Новинар југ“. Аутор је збирке песама „Наслов“, издавач „Захариј Стојанов“, Софија, 2004. г. Стихови у њој су писани 25 – 30 година, пре него је издата. Његове песме су превођене и штампане на руском и турском језику.

Да, не 

Чакълести са думите.
Боли ме, щом отворя душата си.
Напомнят ми за времето,
когато човекът клепаше,
език прехапал,
и брадвата и палешника,
но не преправяше
гласа на ближния.

Разбираше езика на дърветата
и беше едносричен.
Загубеше ли клон, мълчеше,
вгледан в клона,
четирсет дена след това.

Мълча.

2.

Ще онемея.

А бих могъл да кажа,
днес човекът наклепва ближния,
а брадвата и палешника
преправя в микрофон.
И после думите повежда
със юларчета към него.
А бих могъл да кажа,
че дърветата…

Мълча.
Чакълест.
Чакам..

Страхувам се,
че думите ще наранят
античното ти тяло,
едносрична моя.

 Да, не

Камене су речи.
Боли ме, чим отворим душу.
Подсећају ме на време,
кад је човек оштрио,
уз језик прегризо,
и секиру и раоник,
али не преправљаше
глас комшије.

Разумео је језик дрвећа
и био је једносложан.
Ако изгуби грану, ћуташе,
загледан у њу,
четрдесет дана после тога.

Ћутим.

2.

Онемећу.

А могао бих да кажем,
данас човек клевета комшију,
а секиру и раоник
претвара у микрофон.
А затим речи води
повоцем ка њему.
А могао бих да кажем,
да дрвеће…

Ћутим.
Каменит.
Чекам…

Бојим се,
да ће речи повредити
твоје античко тело,
једносложна моја.
Възраст

А все по-зимни жените:
вината къде е.
Ако извадим един зъб
от съня на вълка…
И два да извадим,
и три, шепа зъби,
ще стане ли кожата
му по-ярешка?

А все по-зимни жените.
Вината къде е?

Ловците ще ме разберат:
вината е в мене.
С косите си, с блузката и всичко
под нея тя караше водата да ври,
а бучнишът отместваше
с едно мъжко око към водата.

Ловците ще ме разберат.
Вината е в мене.

А ближният все по-сит:
вината къде е.
Да му помогна ли сандъка
с консерви да пренесе,
да ги отворим във гладна редица.
Или нещо друго да
си подритвам наоколо…

А ближният – все по-сит.
Вината къде е?

И майката на сина ми
(вината е в мене)
подпъхва сега одеалце,
отваря прозореца…
И бди над съня на сина ми
– крилца му набоват под плешките.
Но за тях има време.

А все по-зимни жените.
Вината къде е?

 Узраст

А жене су све хладније:
где је кривица.
Ако извадим један зуб
из вуковог сна…
И да извадим два,
и три, шаку зуби,
да ли ће му кожа
постати више јагњећа?

А жене све хладније.
Где је кривица?

Ловци ће ме разумети:
ја сам крив.
Косом, блузом и свим испод ње
због ње и вода ври,
а кључ скидаше мушким
погледом ка води.

Ловци ће ме разумети.
Ја сам крив.

А комшија све више сит:
где је кривица.
Да ли да му помогнем сандук
с конзервама да пренесе,
да их отворимо кад огладнимо.
Или нешто друго да
шутирам около…

А комшија – све више сит.
Где је кривица?

И мајка мог сина
(ја сам крив)
намешта ћебенце,
отвара прозор…
И бди над сном мог сина
– крила му забада под плећа.
Али за њих има времена.

А жене све хладније.
Где је кривица?
Разпети петък

На Балабана

“Обесен ли е някой
за предателство към детството
и кой ще го обеси?…
Виж, помилвани познавам,
но си викам,
ако до седмица
не подредя живота
си пред тази удивителна
– душата, ще полудея.”
Така мърмореше Йоан,
разпънат над веслата,
а талвегът отнасяше едната
половина на лицето му.

Бе нощ, бе ден…
Бе мръзнал четвърт век
в очакване да го повикат
и мъкнал двата бряга
да ги помири.

“Умри – мърмореше Йоан,
разпънат над веслата –
ако в петъка, подир Ивановден,
не отведеш поне един
в онази нявгашна страна,
където сърцето на човека
беше близо до очите,
а брадвата окачвахме
далеч от корена.

Там лодките повтаряха
овала на бадема,
а селската камбана
и виметата на козите
сродяваха земята и небето.”

Така говореше Йоан,
а бръчката между очите му растеше:
зелена удивителна
и кипарис във гробище.

 Велики петак

Балабану

„Да ли је обешен неко
због преданости детињству
и ко ће га обесити?…
Види, познајем помиловане,
ал` кажем себи,
ако за седмицу
не средим свој живот
пред овом чудном
– душом, полудећу.”
Тако је мрмљао Јован,
разапет над веслима,
а река је носила
половину његовог лица.

Би ноћ, би дан…
Би студен четврт века
чекајући да га позову
и, једва ходајући,
две обале да помири.

„Умри – мрмљаше Јован,
разапет над веслима
– ако у петак, по Јовандану,
не одведеш макар једног
у ону некадашњу земљу,
где срце човека
беше близу очију,
а секиру качисмо
далеко од корена.

Тамо чамци понављаху
елипсу бадема,
а сеоско звоно
и вимена козе
срађаху земљу и небо.“

Тако је говорио Јован,
а бора међу очима му је расла:
зелена чудна
и чемпрес на гробљу.

Настави са читањем “Божидар Грозев – Хасково – Биографија и поезија на бугарском и српском”

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ 2010.

1img_1973
previous arrow
next arrow
U idiličnom okruženju jezera Ćelije, 06.08.2010. godine, održan je POETSKO-MUZIČKI PROGRAM u kome su pored udruženja frulaša *Adam Milutinović, učestvovali i kruševački pesnici: Veljko Stambolija, Jelena Protić-Petronijević, Svetlana Djurdjević i Ljubodrag Obradović. Program je realizovan u okviru druge Umetničke naseobine *MOLITVE NA JEZERU* koja je nastala po idiji Živorada Milanović – Makija, a koju  zajednički organizuju Kulturni centar Kruševac i multimedijalno udruženje umetnika ”Car Konstantin” iz Niša, produžnica udruženja u Kruševacu sa Ateljeom – galerijom Maky iz Kruševca. Pogledajte fotografije sa ovog izuzetno prijatnog kulturnog dogadjaja i nekoliko slika nastalih na likovnoj koloniji ovogodišnje naseobine *MOLITVE NA JEZERU*… I uživajte!!!


Proces nastajanja slike

IZBJEGLICE

Otišli
su
I ostavili sve
I vrbake i trnjake
I riječna ogledala
Iznad kojih su ruse kose češljali

Otputovali su bez torbe
Bez pasoša i ličnih dokumenata
Izgubili su i lice i naličje
Ponijeli su jedino sebe
Ogrebane, očešane, kontuzovane

Ništa nisu imali ponuditi
Osim lišća u džepovima
I trnja u kosi

Bože, ko će ih primiti
Tako obeskućene i obezimljene

(C) Veljko Stambolija


Veljko Stambolija govori svoje stihove


Frulaši udruženja *Adam Milutinović* iz Kruševca


Publika
Настави са читањем “МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ 2010.”