Стубови соли нас двоје, а време је окамењено
У разбијеном огледалу, живота више нема
Помене туге и немира предемо на вретено,
у пешчаном сату круне се зрна успомена
Као маслачка цвати ветар нас развејао,
ко да смо клице звезда на небеској њиви,
светим душама нашим у лице насмејао,
а зна да без љубави не може да се живи
Претворио сам чежњу у молитву тишине
Осаме моје, драга, очи су испоснице
Нанизах бисер росу на нити паучине,
док суза прећутана клизи низ трепавице
Караван нежних речи са усана ми креће,
пут шкољке уха то гласнике пратим
Свилом твоје коже на прстима среће,
игром светла и сенки, умем ли да се вратим?
Ево ме на почетку, пред вратима твог срца
на сва питања моја ту стоје одговори
Ја друкчије не умем, већ пољупцима куцам
и шапућем ти смерно: Отвори драга, отвори!
Iznutra bdim
U drugim gradovima se iznova srećemo.
Moraju biti stari i sa kamenim zidinama.
Moraju biti mediteranski ili
mogu biti bilo koji…
Može to biti Karkason a mi katari, svejedno.
Samo da smo zajedno, samo da smo svoji.
Tako najlakše uplovimo u vremena
koja su na nama ostavila trag.
Nakon prolaska svih, epoha ovih
predamnom kloneš tako što me na grudi sviješ,
od želje tela i vrele krvi
od toga, koliko sam ti drag.
Ja svoju strast za večnim životom u potaji skrivam.
Sretnem te miran, miran sa tobom uvek bivam.
Dok miris tvoj u grlu osećam
drhti u meni strepnja da se ne izgubim mada,
svaki trenutak naš u tišini, samo to i predosećam.
Posmatram,
Damaklov mač što se nad našim glavama vije
dok iznutra, ja za nas bdim.
Oduvek, kroz vekove nas udvoje osmatram
i uviđam, da me niko do sad tako voleo nije
nije, kao Ti.
OGANJ 1813
Pade Biograd propade ustanak
pređoše Savu i Dunav Knezovi Srpski
i Karađorđije,
ali još šančeve gazi Srpski opanak
Srpska puška udara
i turke bije.
Barjaktari grme uz barjake
gusle gude
kod Deligrada ginu Srpske
vojvode,
boj za bojem sevaju topovi
ko vukovi se bore
Srpski sinovi.
Ni ptica u to vreme
ne leti,
vatra guta a dolazi zulumćar paša
da se sveti.
Drže linije na jatagan skaču
ustanici,
jurišaju na topove bore se
kao junaci.
Ne daj proto barjak Miloš viče
Lazar Mutap sa deligrada
topovima tuče,
Arsenije Loma kazuje posle nas
nema Srbije,
samo kolac i jatagan,dolazi turban
nejač da pobije.
Sevaju puške sasblje seku
smrt na svakom žbunu,
ginu Srbi ali ginu i Turci
neće u Srbiju a da ne plate
cenu.
Utihnula na Deligradu puška
izgorela Topola i Srpska sela
suze i lelek odjekuju kroz zulum
vatre ispod Rudnika
Krv teče širom Srbije
delije u bojevima
izginuše,
ide sila Skopljak Paše
da robi i seče
glave naše.
Библиотека „Милутин Бојић“ расписала конкурс за Награду „Милутин Бојић“ за 2021. годину за младе песнике.
Библиотека „Милутин Бојић“ расписала је конкурс за Награду „Милутин Бојић“ за 2021. годину за младе песнике.
Право учешћа на конкурсу имају млади песници до 35 година, а победнику ће као награда бити уручена повеља и одштампана књига песама у издању библиотеке.
Пропозиције:
А) Песници достављају циклус од најмање 10, а највише 30 песама.
*Због ситуације везане за КОРОНА ВИРУС COVID -19 примамо само радове послате електронском поштом.
Б) Радове потписати шифром. Решење шифре, као и циклус песама, послати на имејл konkurs@milutinbojic.org.rs с назнаком „За песнички конкурс“.
В) Учесницима конкурса се не плаћа ауторско право, а радови се не враћају.
Конкурс је отворен од 15. марта до 30. априла 2021. године.
Pismo V
Pisma u stihu i u boci 2019.
dok vetar sve njiše
glasovi dece daleko
u teškoj noći kad kiše
pronose vesti da umro je neko
tad se moje srce budi
samo jednom iz ružnog sna
ne verujući da će ljudi
biti tako puni pakosti i zla
dok more ždere svaki žal
gladno i silno kao neman
gazim kroz svoj usud i kal
jer sve što imam je da nemam
po poslednji put je sat
otkucao moj čemer tvrdi
kao štura kap kad pada za vrat
i pesnikova reč da ljubav nagrdi
ostajem bez glave, jer noć
ponovo donosi bolesne kiše
i valjalo bi konačno poć
u neku novu sreću da me ne bude više
ВУК САМОТЊАК – Душан Комазец
Овде је тама густа и влада целе зиме
дрвећем накит сјајни у пламу ледног неба,
које парају звуци оног чије се име
помиње само кад им живорођено треба.
Завија, нагло руди свитање судњег дана
јагњету којем бдење нуди завесу снова.
Тихну блејање жртве, канула суза рана
пастиру разбуђеном и за њом одмах нова.
Немила хајка креће док ветар оштри брије
по брђу суром којим тај усамљеник хара,
а он убог и гладан трагове би да скрије
док врлет стења оштрог ломна му бедра пара.
Кидишу одрођена браћа са свију страна
и крв би испод грла предаку чије моћи
никад спознати неће, јер препун љутих рана
нестаје као сенка с последњим дахом ноћи.
Пролеће стигло рујно. Јагње и вучјак сами
недалеко од стада у игри пуној жара,
нестају у шумарку где пас га верни мами
понет исконским зовом који му душом хара.
Из жбуња у близини као фурија нека,
самотњак у налету с трагом видљивих рана
за грло њега хвата. Заблиста нема река
крви, зажуборене као руђење дана.
Лелек и туга свуда, јер „ верни” чувар мину
и опет хајка креће према далеком брегу,
за крволоком који разбуђује тишину.
Вечита тајна оста, место на ком се легу.
И сада, с првим дахом чудесне горске зиме
завија и крв леди у пламу снежног неба
потоњим својим, који узеше туђе име
ради малене избе и коре тврдог хлеба.
Prsti u neskladu skladnosti
Kažu da se po jutru dan poznaje
Najčešće ne vjerujem u puno šta što kažu
Kažu da postoje znakovi pored puta
Najčešće ignorišem znakove bilo gdje i bilo kakve
Svako pravilo ima izuzetak
Svaki izuzetak potvrđuje pravilo
Kao po pravilu nepravilno slijedim krive linije prave putanje
Zakoni iziskuju sud – sudu je potreban krivac
Svako lice ima i naličje svaka istina ima laž
Pokušaj je predigra za čin – čin je predigra za kraj
Kraj se vraća na početak – početak nema kraj
Sredinom je najsigurnije a osrednjost za plašenje
Sve krajnosti su sestre gluposti a braća umjetnosti
Jednostavnost je nenadmašna u svojoj komplikovanosti
Sklad je monotona marioneta prolaznosti
Savršenstvo ne postoji a nesklad je savršen
Kuda ide ovaj dan obično pokaže dolazeća noć
НАМЕРА – Љиљана Тамбурић
НАМЕРА
По подне ћу себе извести у провод
У зелену башту старога кафеа
Обући ћу хаљину у боји малине
Мало изнад кoлeна, скромног деколтеа.
Прошетаћу варошицом с осмехом на лицу
Равнодушно, мирно, ал’ с радошћу неком
И наћи ћу место под сенкама липа
Без намере сусрета са неким човеком.
Поручићу топлу кафу с чоколадом
И пустићу косу да је ветар носи
Сетићу се дана из младости ране
Кад смо овом улицом јурили се боси.
Купићу тад себи три црвене руже
Потрчаћу парком, па на клупу сести
Савршени дан ће правити ми друштво
Са њим ћу се данас посебно провести.
Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!
ПРЕЦИ – Андреја Ђ. Врањеш
ПРЕЦИ
У камену,
сиромаштва изобиљу,
трајали.
Живот им био задатак.
Тајни имали нису,
отворених погледа живјели,
док их не би умори стигли,
на мјесту загрљаја.
Радовали се киши, Сунцу, вјетру,
дивили дуги
и такви мали,
велики остали,
плакали једино,
кад би се заклињали.
Горјели , изгорјели,
вољели ,превољели,
времена се нису бојали,
нису га ни имали,
зато су у зору умирали,
да би постизали.
Нису знали да постоје,
тихи били,
више слушали,
слободом овјенчани,
опстајући, вјеровали.
Дивни бјеху људи ови,
сад их нема,
гдје су, куд су,
смјерни они,
можда негдје,
посустали?
Настави са читањем “ПРЕЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”
Једна слика, две песме и неколико фотографија…
Како се уметности преплићу? На једној приредби прошле 2020. године у Дому културе у Треботину ја сам изговорио песму БАЛЕРИНА која је настала по слици Мирославе Петронијевић, јер је био обичај да се на СУПЕСУ на основу слика насталих на ликовној колонији ФЕДРАРО 2014. напише писма. Мирослава је тада изговорила песму Ненада Ђекића НА МОРАВИ, а Ненад Ђекић је дугогодишњи сарадник на сајту www.poezija.rs. Уживајте у аудио снимку, поезији, сликарству и фотографијама. /Љубодраг Обрадовић/
| БАЛЕРИНА
Експлозија си бола и боја Позорница твој је свемир Лете идеје сликама у низу Многе очи тајно прате Ти осмех и снове крадеш Кад сликар дилеме има А ти немој снове да кријеш
|
НА МОРАВИ
Гледај Мораву како мирно тече, Слушај славуја како песму пева Гледај оне, девојке у колу, Неки кажу, тога више нема, Али село још у нама живи
|
Песник Љубодраг Обрадовић и сликарка Мирослава Петронијевић
БАЛЕРИНА – Слика Мирославе Петронијевић
Настави са читањем “Једна слика, две песме и неколико фотографија…”