www.poezija.rs

#željkoperovićžes

Одломак из романа у припреми
МЛАДАЛАЧИ ДАНИ

ПОФАЛИЋИ

Када очи храброст пригрле, а тијело се осмјели и крене, кукавичлук од срамоте из тијела као незван гост нестаје!
На брежуљку повиш Сарајева као храбра војска испела се група досељеника. Умјесто логора одлучили да куће граде, мале, топле, али до пута и са великим двориштима. Таква је сиротиња она би уз кућу и пола њиве узела, да се у друштву имањем похвали. Насеље се сваким даном убрзано множило, јутром рађало и као трудна жена ширило. Али, када на видилу звјезде почну треперити, уморни, знојни и блатњави, сигурна корака градитељи су силазили са дрвених скела. Окупљени испред јавне чесме по коју су ријеч размјенили, једни се другим похвалили, савјет од искуснијих затражили и добили. Времена за дуга наклапања није било, требало је са лица и тијека малтер опрати, а сутра јутром у фабрику на посао поранити. Стојећи на чистини ни од чега заклоњени, за час су били змојни осушени. Залуталим вјетром који се незадрживо са околних брда на починак у град спуштао.
– Него, вријеме нам је кућама се разилазити, баш смо се добро испричали. Идем до чесме да се умијем и прљавштину са образа скинем, рече горштак уз гласан смјех, који се као непозван гост увукао у оближње куче, будећи већ упола уснулу дјецу. Потом живахно искоћи у страну, удари се петом у стражњицу и крену дуж дрвених шупа корацима отетим од умора, све до задњих у низу плаво обојени врата. На трен се осврну и заједно са својом сјеном изгуби у полутмини шкрте расвјете, која се стидна са оближњих прозора извлачила. Иза се налазило војнички шатор, заклонито мјесто од вјетра и радозналих погледа случајних пролазника. Са јужне стране неко је у даске заукуцао дугачке ексере, на које су градитељи прије одласка на чесму редали своје упрљано рубље. Испод у земљи жутој иловачи биле су укопане старе полупане цигле, испред којих су скидане запрљане цокуле. Све је било уредно и чисто, затворено старим најлонским столњаком који је некад кухињу красио, а сад је вјетру на више мјеста прицвршћен пркосино се отимао.
Са подигнутим рукама остали су прилазили и са себе скидали бијеле вунене џемпере и подкошуље на више мјеста покидане, а понеко и капу са главе. До пола разголичени и у групи збијени чекали су да се неко први осмјели и крене према зубатој чесми. Стидљиво испод ока гледали су према босоногом људескари, који се на корак два испред њих зауставио. А он кошчат жилавко као кип стоји и погледом даљинама лута. Висок, широких рамена и маљавих прса, осврну се и све их оштрим погледом одмјери и одлучно крену према капљавој чесми. На тренутак застаде и подиже главу, а поглед усмјерио високо према небу, прекрсти и Богу помоли. Стигавши до чесме састави дланове и пљусну хладну воду по лицу и широким прсима. Од ледене воде и хладнога вјетра поскочи са једне на другу ногу, као да се игром вјетру инатио, а устима пуним воде мумљањем леденој се води ругао. А потом састави дланове и гурну их поново испод чесме.
– Ојхааа, шта сте се препали? Вода не уједа, а ни зубе нема хуу хуу!