Наша бајка, Лука Кијачић

Наша бајка

Свака љубав има своју причу,
само је наша записана међу
звездама.
Та љубав је бајка,
коју живимо ти и ја.
Управо си ти доказ
да не мора све лепо
бити нестварно.
Јер ти постојиш
и мени је то довољан разлог
да верујем у чуда,
јер од свих бајки ти си лепша.
Када си се појавила
твој лик ми је био познат.
Тада сам рекао себи:
Она ће бити та због
које ће ти живот бити бајка.
Једино ће она бити вредна
твог мртвог слова на папиру
и само ће она моћи да ти
оживи свако слово и сваку песму.
Без њеног осмеха
дан ће ти бити сив.
Сваки њен осмех продужио би ти
живот.
Зато те молим: смеј се!
Када буде мрачно
и нестане Сунце.
Само ће она сијати.
И кад нестане љубав на Земљи,
када све изгуби вредност,
једино ће она вредети.
Сваки дан, минут, свака година
са њом била би радост.
Управо зато живота вреди.
Звездано небо и часовник векова
који откуцава кад сам са тобом.
Летњи мирис ноћи,
ти у белом.
Твој гласић који ми шапуће,
твој осмех који волим.
То је наша бајка!
Лука Кијачић

КАКО СМО У НОЋ ПРАВИЛИ ДАН

Небо се црној Земљи умиљава,
милујућ` траве и шуме и горе
Она се начини као да спава,
док ноћ забради марамом Зоре.

Ко да загрме када смо загрљени пали
преко Кумове сламе и да је небо плануло
Љубисмо се ко да смо срећу украли,
а свет је већ знао – давно је свануло.

Падају звезде узреле као шљиве
по кожи жене љубљене на уранку,
а када угасли вулкани у њој оживе
задиме се, брале, и луле на опанку.

Стргох са лица вео лепој пастирици
док срце лудо звони као клепетуша
Сад нежно преде, и свира на фрулици
вели да ће јој Даница бити деверуша.

Пред носом Месецу, ето, обљубих невесту
ка небу ко аероплан узлети Црвени петао
Иза брега Сунце израња крваву кресту
још један се рађа Дан – плодан и светао.

ЧАША ГОРКИХ СУЗА-Душан Комазец

Доста нас је отишло за снима.
Сишли с ума у те сјајне дане,
а мрели смо међу пупољцима,
прослављали своје Видовдане.

Дотакли смо немире даљина,
бестрагији разоткрили путе,
не слутећи да њихова тмина
и наше ће целивати скуте.

Сновиђења престала су давно.
Све је „ лепо”, ветрови нас њишу.
Родну груду напустисмо славно.
Место сунца призвали смо кишу?

Без родбине и без „оченаша”
тешко нам је, али смо се свикли.
Све имамо, ал’  чемера чаша
стално мами. Нисмо овде никли!

Време хуји, све више се сања,
ал’ птичићи туђим гласом зборе.
Често тако док руде свитања
огледало дарује нам боре.

Докле ли ће ова туга наша?
Можда само док се не умори
или док се не испије чаша
горких суза што чемером збори?

Želje – to su Ti Ptice

 

Želje, mlade Ptice tek razvijenih krila

iz gnezda krenule na svoj prvi let

vinuvši se ka modrim poljima Neba

tražile su sopstveni dom i put

nezaštićene i još krhkih krila

mnoge su ostale zarobljene u vrtlogu sivila.

 

Želje, Ptice tek stasale za let

mamilo ih Nebo i šareni svet

daljina zov vodio ih sve dalje

sve do širokih okeana, nepoznatih meridijana

i još dalje preko gustih šuma

do planinskih vrhova u led okovana.

 

Na tom letu traganja, letu željenja

mnoga su krila povređena, mnoga slomljena

ali ni jedna Ptica nije odustajala

nije se dvoumila, plašila niti zaustavljala

hrlila je svaka vođena srcem

ka nekom mestu gde bi gnezdo savila.

 

Neke su zastajala samo na tren

da zaleče svoja krhka krila

sletivši na nepoznat trem ili bi

pred neka vrata umorne padale

nadajući se leku neke blage ruke

dok ne zacele krila za let do određene luke.

 

Neke, neke nikad nisu stigle nikamo

suviše ranjene, izlomljene

našle su spokoj u zagrljaju morskih dubina

u Posejdonovom carstvu možda su

postale neki koral ili pak Nimfe ili Sirene

čiju ćeš pesmu čusti u nekoj od najtiših noći.

 

Ta pesma, to je setan poj želje

koja nije stigla do svog cilja, svoje luke

to je elegija u isti mah čežnjiva i nemirna

zavodljiva i magična, malenholična i tragična

i onoga ko je slučajno čuje zauvek opčini

zauvek nemirom optoči noći bez sna.

 

Postoje i one retke, najređe Ptice

Žar-Ptice, Ptice koje su letele najstrastvenije

nezaustavljive, nesalomljive, verno su letele

lovljene neulovljenje, kroćene neukroćene

u vatri Želje gorele, izgorele, sagorele

prah pepela su postale u nekom zgarištu ostale.

 

Ako te put nanese na napuštene ruševine

čađave, u  trnje obrasle, gotovo zarasle

zastani na čas i pogledaj, videćeš

trag pepela skriven od pogleda

i pazi, nemoj nogom da ga zgaziš

nemoj grubo da ga šutneš i pregaziš.

 

Sagni se i s poštovanjem dodirni

pepeljast pokrov nad kojem cvate divlji trn

nežno razgrni sloj po sloj, zrnce po zrnce

jer, često u pepelu Feniks Ptica spava

čekajući da ga probudi čistota i dobrota

da raširi svoja krila i ostvari ti želju koju je duša snila.

Kako dišem

Video sam

od žene bedra kako dišem.

Dva pod jezik sebi mećem

po dva na obraz razmazujem

a  onda

okom, po njima predele rišem.

Videh i to

kako u soli razmazujem glavu

kako cvili procep u meni

praveći boju želje

i u glasu mi boju plavu.

Video sam

koko su uši moje

s tri prsta razmaknute.

Video sam

od žene skute, nedirnute.

 

Pod maskama

Maske naše žive

od trena, kada je prestala Hiperboreja.

Tragovi slavnih života

odjekuju

izgubljene prošlosti u nama,

Umesto lica svojih, tada smo ih prvi put

stavili.

To ne beše, plemenita nam dobrota

već su se u nama takvi damari javili,

znak naše smrtnosti

naših, ljudskih života.

Od tada

menjasmo ih kroz vremena razna

preobražavasmo stanja svoja,

razmenjivasmo boje i dahove

dok tuđa lica behu nam sablasna,

nikom sebe ne predavasmo,

posustajali nismo,

samo ako treba i to samo,  na mahove.

Tako nam prođoše čitavi vekovi

dok smo kroz ljudske živote tinjali.

Umesto bića, oblike smo preuzimali

u tome istrajavali, samo nehotice  sebe menjali.

Samo smo jedno drugo oduvek čuvali

oduvek, sa maskama jedno drugo smo imali.

ПОФАЛИЋИ – Жељко Перовић

#željkoperovićžes

Одломак из романа у припреми
МЛАДАЛАЧИ ДАНИ

ПОФАЛИЋИ

Када очи храброст пригрле, а тијело се осмјели и крене, кукавичлук од срамоте из тијела као незван гост нестаје!
На брежуљку повиш Сарајева као храбра војска испела се група досељеника. Умјесто логора одлучили да куће граде, мале, топле, али до пута и са великим двориштима. Таква је сиротиња она би уз кућу и пола њиве узела, да се у друштву имањем похвали. Насеље се сваким даном убрзано множило, јутром рађало и као трудна жена ширило. Али, када на видилу звјезде почну треперити, уморни, знојни и блатњави, сигурна корака градитељи су силазили са дрвених скела. Окупљени испред јавне чесме по коју су ријеч размјенили, једни се другим похвалили, савјет од искуснијих затражили и добили. Времена за дуга наклапања није било, требало је са лица и тијека малтер опрати, а сутра јутром у фабрику на посао поранити. Стојећи на чистини ни од чега заклоњени, за час су били змојни осушени. Залуталим вјетром који се незадрживо са околних брда на починак у град спуштао.
– Него, вријеме нам је кућама се разилазити, баш смо се добро испричали. Идем до чесме да се умијем и прљавштину са образа скинем, рече горштак уз гласан смјех, који се као непозван гост увукао у оближње куче, будећи већ упола уснулу дјецу. Потом живахно искоћи у страну, удари се петом у стражњицу и крену дуж дрвених шупа корацима отетим од умора, све до задњих у низу плаво обојени врата. На трен се осврну и заједно са својом сјеном изгуби у полутмини шкрте расвјете, која се стидна са оближњих прозора извлачила. Иза се налазило војнички шатор, заклонито мјесто од вјетра и радозналих погледа случајних пролазника. Са јужне стране неко је у даске заукуцао дугачке ексере, на које су градитељи прије одласка на чесму редали своје упрљано рубље. Испод у земљи жутој иловачи биле су укопане старе полупане цигле, испред којих су скидане запрљане цокуле. Све је било уредно и чисто, затворено старим најлонским столњаком који је некад кухињу красио, а сад је вјетру на више мјеста прицвршћен пркосино се отимао.
Са подигнутим рукама остали су прилазили и са себе скидали бијеле вунене џемпере и подкошуље на више мјеста покидане, а понеко и капу са главе. До пола разголичени и у групи збијени чекали су да се неко први осмјели и крене према зубатој чесми. Стидљиво испод ока гледали су према босоногом људескари, који се на корак два испред њих зауставио. А он кошчат жилавко као кип стоји и погледом даљинама лута. Висок, широких рамена и маљавих прса, осврну се и све их оштрим погледом одмјери и одлучно крену према капљавој чесми. На тренутак застаде и подиже главу, а поглед усмјерио високо према небу, прекрсти и Богу помоли. Стигавши до чесме састави дланове и пљусну хладну воду по лицу и широким прсима. Од ледене воде и хладнога вјетра поскочи са једне на другу ногу, као да се игром вјетру инатио, а устима пуним воде мумљањем леденој се води ругао. А потом састави дланове и гурну их поново испод чесме.
– Ојхааа, шта сте се препали? Вода не уједа, а ни зубе нема хуу хуу!

Aprilsko jutro

 

Aprilsko jutro miluje nebo
sivim oblacima posuto
umivene ulice bude se iz sna
spremne za novi put…

…aprilsko jutro
cvrkut ptica u granama
raskošne krošnje drveta pod prozorom
miris svježeg hljeba
odnekud dolutao pas…

…aprilsko jutro
izmješane grimase još pospanih lica
“komšija, kako ste”
namješten osmjeh ljubaznog trgovca…

…aprilsko jutro
na crkvi svetog Nikole otkucava sat
škripi kapija kuće na uglu
iz sna se budi grad…

…aprilsko jutro
u daljini vozovi žure
taksista staje pred brojem devedeset tri
ulična svjetla se gase
dan polako vri…

…aprilsko jutro…
oči boje jeseni
i zalutala kap kiše
na obrazu stranca…
…prolaze…

Daj mi noći…;Jovana Živković

Daj mi noći…

Daj da pogledam u nebo
Kad na tvoje rame glavu stavim,
Daj da pogledam u zvezdu
i čitavo sazvežđe od nas napravim,
Daj da komad neba nas prožme,
Da kad gore pogledam,
Da u mislima me oblak obuzme,
Daj da Orion večeras samo za nas sija,
Daj da ova noć bude od sviju najmilija,
Daj da osetim da si potpuno meni predan,
Da obgrljen strašću me u ljubavi pronadješ,
Pa da me kao u fioku svojih stvari metneš,
Da zagorčaš ovaj život medan,
Daj da se iz grudi još uzdah ovaj otme,
Da obasja mi put,
Da vidim dal ulice su ka njemu strme,
Pa da me zaključaš i ne daš mi da mislim,
U tu istu fioku, da se ne predomislim,
Da ne posrnem pameti ludoj,
Da nema mesta za mislioca što prepreči srca,
Da nema mesta za prsten zlatni što njoj na ruku metnu,
Da se pojavi pred mene čarobnjak plavi,
Pa da se i nama putevi sretnu,
Da bude kao i u snu tako i na javi,

Daj da se ljubav oslobodi od vatre,
Daj da plameni njeni ipak večno traju!

Jovana Živković

ЗВУК ФРУЛЕ – Даница Рајковић  


ЗВУК ФРУЛЕ   


Сваки сусрет са тобом
Враћа ме на детињство наше  
На најлепше село    
Пастир са шајкачом на глави
Фрулом у руци у црном сукненом оделу

Сећам се оног дана
Шапатом си сплаварио у мојој коси
Певушио си ми песме наше
Када смо школице играли боси

Латице маслачка 
Ветар је винуо у висине
Правио си ми ватромет
И када сунце пусти зраке своје
ватромет засија у свим бојама

Оставио си ми цвет руже
За сећање на младог пастира
На наше детињство
На дивног човека
И звук фруле кад засвира

Настави са читањем “ЗВУК ФРУЛЕ – Даница Рајковић  “