Васионом успомене протичу као река
само сазвежђе пса уме да чека верно
У сјају звезда капи просутог млека
Небо облачи најбоље вечерње одело
Месец му на ревер као значка слетео.
док блиста из праћке испаљена комета
Мали принц је за ноћ од чежње оседео
и сећао се пољубаца као ватромета
Заљубљен је остао у мирисну Ружу ветра
као у шкољку што тајну му у ухо рекну
Не заклињи се никада као на верност Петра
Што усне кажу, лажљиве усне и порекну
Дукат Сунца златним зраком Зору купа
она нага у загрљај пада новом Дану
Трагом издаје и крста изнова срце ступа
венцем љубави и трња да вида стару рану
Здравица
Знам да утехе нема вином без благослова
Сузама наздрављам ноћас минулој срећи
Ти заборав наточи у разбијене чаше снова
ја ћу да пијем и певам растанку пркосећи
Болу у загрљај падам до дна, без наде
да ћу имати снаге живота коб да разумем
и моћи вино Здравицом да не прокунем
док душом ми одјекује крик ове баладе
Зар Здравицом да назовем ту кап судбине
што ме од тебе дели ко понор плача
из пакла очаја би у рај небески да се винем
и изнова страдам од твог погледа као од мача
У време нежности кад пољупцима видасмо ране
Нема те Здравице која може да нас врати
Узалудне су молитве кад отров са усана кане
у срца лажи и као сенка настави да нас прати
Glad i mrak
Čuli ste li, da mrak ima lice.
Kako vetar prozbori, sve tiše.
To je grobljanski pesnik, nemilice
zamolio reku da umesto njega piše.
O, kako skromno ta prevara zvuči,
kad zatrube mladi stomaci, prazni.
Za čiju feštu da se smrt naruči,
kad lažu da život je prolazni;
Zaboravili ste reči ratova čednih.
U koju smo to krv zagazili mučno.
Moje oči dajem za ljubav bednih
što razumeju glad halabučno.
O, presveta knjigo glasova noći,
čije kočije sad voze, prozirni satiri.
Reci mi najdraža gladi, majko moći,
hoće li ovo pero, ljubav i smrt da pomiri,
Ikona zelena, mračnog, nebeskog svoda.
Ne mari za mene i moje ptice.
Usmrti me mrtvog i kada hodam,
jer niste čuli da mrak ima lice.
СНОВИ БЕЛИ и ОДБЕГЛА ВРЕМЕНА… – Андреја Ђ. Врањеш
СНОВИ БЕЛИ
Пред оком видим море плаво,
а мени жао што зелено није,
кроз низку снова, речи,
буди срећан што је твоје,
могло је бити и без боје,
шта би рекао да је Мртво,
у коме рибе не постоје.
ОДБЕГЛА ВРЕМЕНА
Скрушених надања,
остале су приче
и са њима потрошене године,
стигли замори,
казнило га време,
куда без себе?
Како бити море без соли,
сачувати сећање.
Како? Кад и радост боли.
Настави са читањем “СНОВИ БЕЛИ и ОДБЕГЛА ВРЕМЕНА… – Андреја Ђ. Врањеш”
Čula – Marina Savović
Moja bedra
Pulsiraju ritmom
Zaboravljenih
Damara
Dlanovi vlažni
Traže put
Smelih
Uzdaha
Okret
Preokret u umu
Dal’ o snu
Sanjam budna
Čujem vrisak
Kao impuls
Za moja čula
Bludna
Mozaik duše
Okovan lancima
Uz prasak puca
Na delove oštre
Oslobodjen prostor
Unutar butina
Otkriva vrata
Dubina
Sirove reči
НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ – Љубодраг Обрадовић – IN THE BEGINNING AND AT THE END
Сајам књига у Крушевцу 2023. – Љубодраг Обрадовић говори песму уз музику “Adagio-JohannSebastianBach”:
НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ
И на почетку и на крају,
одувек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.
Оно прошло, нас не дотиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.
Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.
Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.
И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, мрак сном да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.
Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.
А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.
Стићи ћу до краја,
свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком…
Ко остане, нек се весели!
И на почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…
Настави са читањем “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ – Љубодраг Обрадовић – IN THE BEGINNING AND AT THE END”
JEDAN TON U PROSTORU – Mirko Popović
Bude ga koraci. Reski, kao udaljene nerazumne riječi, kao hladna
mjesečina. Ustaje. Pokušava zamisliti nezgrapnu spodobu koja ga
koracima kao metalnim kotačima u kasni sat izbacuje iz kreveta. No, naginjući se s prozora ne dozove mu ni oblik, ni veličinu, ni boju, ni glas, pa mu ta nemoć znatiželjnu, ili zelenom tamom preplašenu sopstvenu sjenu razvuče kroz šiblje, preko krovova, preko vrhova krošnjatih lipa.
Dolje: iskrivljene sjenke i vrbe.
Desno: niske ograde obrasle mrakom.
Lijevo: bokori krizantema.
A koraci…?
Мој други живот
Судбине коб ме на путу пресрела
док је срце тебе у заседи чекало
Руке у загрљај жеља ми завела
У пешчаном сату време је нестало
Не жалим себе док мртав лежим
већ мољење моје неуслишено
Спокојан сам, јер више не бежим
од погледа твојих, вољена жено
Својим ми сузама покров исплети
и мада, на никада више све мирише
у радостима твојим ја ћу оживети
и душа ће моја са тобом да дише
И када године мину ти ме се сети
У твом ћу осмеху ја поново рођен
мирисати миром као сви свети
сигурном руком кроз снове вођен
Мој глас кроз усне твоје нека буде
док песма недопевана у мени стасава
када те јутром пољупци пробуде
то љубав моја са сунцем васкрсава
Vrijeme je kiša Stranče
Stranče, vrijeme je kiša.
Poneka kap pašće ti na lice
baš kao što pade tad, nekad.
Sklopićeš oči i uzdahnućeš, znam,
i usnićeš, Stranče, čudan san.
Vidjećeš oči jedne kako te
gledaju pogledom jasnim
oči sjajne poput zvjezde i
tamne poput noći.
Ne plaši se Stranče
to je, ipak, samo san
probudićeš se, a te čudne oči
bile su i ostaće u snu.
Vrijeme je kiša i to nije san
već samo još jedan sumoran dan.
Znam, stajaćeš dugo na kiši,
lutaćeš pogledom i tražiti nešto,
nešto što podsjeća na
sjaj zvjezda i tamu noći,
tražićeš svoj san i u tom snu
one čudne oči.
I ne znaš da li to kiša pada
ili to plaču one oči
i znaš da sunca nema
pa opet vidiš kako nešto u daljini sija.
Vrijeme je kiša Stranče,
vrijeme kad tuga dođe sama,
kad sanjamo čudne snove
i kad ne znamo gdje je san prestao
a gdje počela java.
Vrijeme je kiša Stranče
i zato, samo sklopi kapke
i ne čudi se otkud baš sad
da sanjaš te čudne oči.
Vrijeme je kiša Stranče,
vrijeme kad tuga ne pita
u čije snove smije doći.
ЖИВЕТИ СЛОБОДНО – Промоција књиге Љубодрага Обрадовића
ЖИВЕТИ СЛОБОДНО
Убери сваки цвет,
сваку травку згази.
Да крочиш у слободан свет,
све око себе унакази.
Не бери бригу за друге,
ти си епицентар света.
Да се твој сан оствари,
продај одмах све,
продај и спокој детета.
За трен лажног весеља,
смело поклони туђе идеале.
Да се испуни твоја жеља,
режирај бројне скандале.
Титраји стихова што блуде,
учмалост и таму разбијају.
Све слободе света сад се нуде,
очима у мраку што сијају.
Очима за слободом што светле,
певају се омамљиве баладе…
У име сутрашњице светле,
ноћас их лежерно раде.
Гласник који доноси мрак,
сад о срећној будућности труби.
Чим изгубимо властити знак,
чим се разум изгуби.
Живети слободно, у ред стати:
светски поредак је нов!
Ако хоћеш да те срећа прати,
у својој башти истреби коров.
Искрчи шуме, преори ливаде…
Оне који о слободи сањају,
построј у радне бригаде,
да за моћне рај стварају.
Живети слободно,
душу са ђаволом стопити…
А оне што ходају узводно,
у вртлозима потопити.
© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “ЖИВЕТИ СЛОБОДНО – Промоција књиге Љубодрага Обрадовића”