ФЕДРАРО, Жорж Фејдо – ИДЕМ У ЛОВ – режија Спасоје Ж. Миловановић

У сусрет “ФЕДРАРУ 2021.” подсетићемо Вас на неке драмске представе КУД-а “Вук Караџић” из Треботина, Жабара и Мале Врбнице изведене на предходним манифестацијама. За почетак приказујемо Вам представу “ИДЕМ У ЛОВ” Жоржа Фејдоа у режији Спасоја Ж. Миловановића… На неким извођењима представе, као глумац у резерви наступао сам и ја. Погледајте представу, фотографије и уживајте!


Љубодраг Обрадовић – као инспектор у представи

Настави са читањем “ФЕДРАРО, Жорж Фејдо – ИДЕМ У ЛОВ – режија Спасоје Ж. Миловановић”

ЈА И ЖИВОТ – Живота Трифуновић

 

ЈА И ЖИВОТ

Шта сам уопште ЈА,
и ко сам ЈА?
Одакле сам ЈА?
Како је МЕНИ?
Ја сам нико и ништа.
Једно покретно, сићушно,
живо, човеколико зрнце,
са нешто мало памети,
што тумара,
овим пространствима,
друмовима, шумама,
рекама и морима…
Настави са читањем “ЈА И ЖИВОТ – Живота Трифуновић”

Žena i noć

 

Dok grad spava
prekriven plaštom
neprozirne noći
jedna žena budna
u mrak gleda
čekajuci korak
što neće doći.

Noć sjenke krije
i misli rasute
po tmini lete
u uglu nekom
otkucava sat
otkucajem tihe sjete.

Negdje u daljini
čuje se sove huk
što para noćni muk
poneko svjetlo
na kratko bljesne
neko se sprema na put.

Noć grli ulice
krijući lake korake
jedna žena u tami sjedi
i čeka korak što
pred vrata staje,
čeka…ne prestaje.

Ledena soba
tone u mrak
anđeli su nad gradom
prosuli snova prah
a jedna žena budna sanja
korake sto joj dolaze
u rujna praskozorja.

Pamtim je-miško pločić

Pamtim je po mirisu kose
Po tragu u pesku noge bose
Tog malog bosog traga
Pamtim je,još mi je draga…

Pamtim je po osmehu najsladjim na svetu
Pamtim je po licu nalik cvetu
Po izgledu nevinom i blagom
Koji je negde nestao tragom…

Pamtim je po zgodnom tananom struku
I kako me je nežno držala za ruku
Po nežnom baršunasti glasu
Pamtim je po neodoljivom stasu…

Pamtim je po svemu,jer bila mi je sve
Mnogo me je boleo rastanak od nje
Pamtim je po svemu njenom što mi je milo
A sve mi je njeno milo bilo…

Pamtim je i ne mogu da je prebolim
Pamtim je jer još uvek je volim
Ne može srce tek tako da je izbriše
Pamtim je i volim sve više i više.

Pletenice

Miris prostora kojim se krećem
nosi tragove tek oprane kose,
duge
raspletenih kika,
kojima sam brisao oči i lice
Čuvara reke na liticama planina.

Dolazi Kraljevski trenutak kog  dugo iščekujem.
Naseljen mirom
koji je zamrznuti pokret,
misli
neuhvatljivih raspoleoženja
čujem ga kao duboki huk reke
čija je površina mirno jezero.

Onda se naselim Apsolutom
i čekam
nedočekano.

 

INSPIRACIJA

Sobu sam obložila ogledalima
razumete?
Sada nas ima sasvim dovoljno
da bismo ogovarale
usaglašavale se
pretle prstom kao bajagi
divile se onoj drugoj
ili zamerale trećoj, četvrtoj
Tako mi je nedostajalo društvo
bila sam previše … sama i..
tragično raspoložena…
Sada se sve okrenulo u
uzajamnu korist
mazohista se može žaliti,
tešimo ga i izjavljujemo naklonost,
desi se i sadistički ispad one kraj zida
najudaljenijeg od prozora…
Hej, upravo!
Sabirni centar uglačanog poda
jasni je dokaz ludila
ne bih tačno znala
koje među nama
Ruku na srce radujem se
(trenutak,čas, otkucavam stih
ne dobacujte mi, kristalići, pesma se ne smišlja..
ona iz gluvoće izvire!)
dakle drago mi je što
prijateljica više nema
Ipak
samoća je
najinspirativnija.

Молитва за Снежану

Молитвама дугим дозивасмо драга
Одбегла заувек сва наша пролећа
Лажи су их душо, однеле без трага
Изгубљена срећа, није више срећа
Тамница су груди за срце што јеца
Венце ће од туге сузе да исплету
Април, а у нама заљубљена деца

Загрљај је оков најслађи на свету
А знаш ли да увек исто сневам

Свадбену игру, Тебе усред кола
Неутешан, о љубави певам
Ехо првог бола, песму не пребола
Жељан сам остао свега што је било
Ал узалуд чежња у мојим очима
Немирном ми само слетеле у крило
Умрле звезде у пустим ноћима

ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ? – Градимир Карајовић

ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ?

Пада ноћ, напољу густа киша пљушти…
Ветар већ жуто лишће чисти са пута…
Нестаје љубав, дани су пуни сете.
Опрости ми, желим те…

Зар је вoлeти грех?
Идем сам у сусрет долазећих зима.
Старим већ, све од лепих жена,
Дугих непроспаваних ноћи и вина.

Киша ми руши све моје куле пусте…
Опрости ми, требаш ми!
Зар је вoлeти грех?
Кап по кап, дани нестају
У кући док седим сам.

Кап по кап,
Побегао сам од свих
А и даље ме страх.
Изгубићу се,
Ако ме не нађеш ти!

Пронађи ме, покажи ми пут
И нове снаге дај…
Тужне се надају мисли,
Пијане од вина и љубави…

Настави са читањем “ЗАР ЈЕ ВOЛEТИ ГРЕХ? – Градимир Карајовић”

МИРИС РУЖЕ – Душан Комазец

Била си најлепша ружа у башти предивној рајској.
Мирис што опија нежно сваки пут када се такне
и затрепери ко’ туга у ноћи предивној мајској.
Од додира се расцвета и као чежња измакне!

Сада те испраћа ветар и дахом брише све сузе
које сам пролио крадом стрепећи над судбом клетом
једине коју сам страсно љубио, а сада те узе
даљина, чије бескраје параш тим нестварним летом.

Нека ти последњи поздрав буде самоћа у ноћи
којом ћу казнити себе, јер јутро што ће да сване
биће опело среће а сумрак којем ћу поћи
само ромор тишине, где туга дојиће ране.

Трепети рањене душе отимљу болним се криком.
Суманут ходим по стази што некад беше пут миља.
Још живим од успомена, будим се твојим ликом.
Иако туђа си жена још увек те благосиљам!