АФОРИЗМИ – Јован Арсић Јовче – ОМАЖ

• Мафија даје гас, а нема кочницу.

• Занимљиви су али нису интересантни.

• Отварамо фабрике да се пролуфтирају.

• Они су дирнути, а народ погођен.

• Носим маску јер смрди на све стране.

• Јесу ми на око, али ми нису на срцу.

• На путу смо за странпутицу.

• Ја сам свој на свом, а они на момe.

• Ја бих напунио џеп, али исцепан.

• Није ни близу као што је било, далеко било.

Umro je Jovan Arsić Jovče iz župskog sela Bobote, jedan od najpoznatijih srpskih aforističara koji je pisao i pesme.

Bio je član Udruženja književnika Srbije i dobitnik brojnih priznanja od kojih mu je najdraža bila “ Zlatna kaciga “ za aforizam 2007. godsine na Medjunarodnom festivalu humora i satire u Kruševcu.

Jovča, kako su ga kolege i župljanin zvali, rodjen je 1949. godine u Bobotu, gde će i biti sahranjen danas, 4. decembra.

Јован Арсић Јовче: Хомо афористикус

Ако по Данилу Кишу постоји хомо поетикус, дакле умјетник, писац, који не врда ни лијево ни десно, који је слободан у свом умјетничком изражавању до те мјере да се одриче свих овоземљских погодности и угодности, сем једне једине, да ствара дјело по својој памети и свом сензибилитету, дакле ослобођен свих политичких и иних стега које вријеме намеће, зашто онда, аналогно томе, не би постајао и хомо афористикус, умјетник, писац, који је по својој дефиницији, овог кратког али језгровитог дјела, трн у оку свима, па чак и понеком хомо поетикусу, који са олимпијских висина гледа на колегу. Данило Киш не негира утицај времена, у којем писац живи, на књижевно дјело, напротив, а то је оно што се баш замјера хомо афористикусу, мада са том четвртом димензијом савремени човјек и има највећи проблем. Живимо у времену онеспокојавајуће брзине, а пошто живот није раван пут већ у себи садржи и много кривина, зачас се при великој брзини нађемо ван пута и ето нас угруваних, озљеђених, спљосканих… Ријетки су они који су у стању да прате ово цивилизацијско убрзање. Са оваквом турбуленцијом имају проблем и умјетници јер нико више нема времена, а нарочито издавачи, да чека роман од петсто страница десет година, који и кад изиђе читалац нема времена да га прочита јер му једе вријем, којег он и онако мало има.

Е, ту се сад јавља хомо афористикус са својом језгровитом честицом величине атома, а знамо шта су све атоми у стању да ураде. Афоризам је дете ове цивилизације јер је кратак, брз и силовит, дакле бљесак и тренутак надахнућа хомо афористикуса, што још увијек не значи да је сваки афоризам и сваки афористичар хомо поетикус. Јован Арсић Јовче свој афористички потенцијал исказује без пардона, директно у центар мете, па ком` обојци, а ком` опанци. Не штеди Јовча никога, оштроумно уочава све недостатке овог суровог времена у ком живимо. Није вријеме само по себи сурово, већ је производ људских заблуда, глупости, незнања, сумњивих експеримената и идеја и других болештина. ”Имамо доста мислилаца који се баве измишљотинама”.

”Да није бледа држава, не би било ни црног тржишта, ни сиве економије”.

”Када погледам шта све раде, дође ми да не радим ништа”.

Удара Јовча без пардона најприје по својим, домаћим, произвођачима магле, мутиводама, сакупљачима кајмака и масла, лажним пророцима, онима који су спремни да и у злу времену подоста ушићаре. Но, малог човјека не убија до краја домаћи себичлук, односно домаћа елита, елитне дерикоже су се размилиле по читавој планети. Ово планетарно драње малог, обичног и скромног човјека свој епицентар, по Јовчи, има на Западу. Велики мрак великог Запада није поштедио никога, стигао је чак и у жупско сеоце Боботе, скоро без отпора. Неки му се чак и обрадоваше и остали би у том стању чудне и непомућене радости да се није накостријешио Јовча који је, онако здраворазумски, бистрим жупским оком, почео тјерати мрак од себе.

”Блиста запад од поштења па ме страх да од тог сјаја не ослепимо”.

”Запад нам је за петама. Не падајмо на колена”

”Толико Запад свету добра чини, да се то свету само чини”

Подругљиви сладокусци шаргарепе који још нису осјетили батину, напашће Јовчу јер се дрзнуо да им нападне господаре, да им, на неки свој начин, узврати ударац за све невоље које су посијали по овој планети не штедећи ни Жупу, ни Боботе, ни васколики народ српски. Оштрумним мислима проналази сваку ману ”великој господи са Запада”.

”Док сам ја копао по истини, они ми копали јаму”.

”Нису они мене узели на зуб, него ме полако гутају”.

”Стегли нам обруч, само још да ударе нитну”.

И тако из афоризма у афоризам, Јовча се надгорњава са домаћим и страним владарима. Пркоси им, инати им се, оштрумно им проналази мане, скида им маске, љушти их као кромпир и сервира их читаоцима, то јест онима који нису баш сасвим изгубили памет. Арсићеви афоризми имају дубоко корјење у српским пошалицама, ругалицама, здравицама, клетвама, пословицама и изрекама, а све што се надограђује или расте на народној традицији, култури и обичајима може некоме изгледати конзервативно. На њихову велику жалост, а на Јовчину радост, једино се на тај начин долази до суштине и до оштроумних мисли. Предност Јована Арсића Јовче је у томе што он не сумња у поетику која извориште има у народној мудрости и тиме је ослобођен и релаксиран од многих помодарских токова. Досљедан је Јовча овој својој поетици и не одустаје од ње па макар све било наопачке.