Добродошли!
ОСМЕСИ… И…
На лицу осмех, у срцу жар,
дуго одвојени корачамо.
У новим почецима је чар
и ми од те ватре дрхтимо.
Ја драга варам себе,
ти своја осећања.
Од љубави ми смо далеко,
а жеља у срцима одзвања.
И онда поврљамо траву,
откривајући све тајне тела,
а сутра, окренућеш главу,
као да ме никад ниси видела.
Настави са читањем “ОСМЕСИ… И… – Љубодраг Обрадовић”
ПАРАЛЕЛЕ
Доброта грли доброту,
свуд уоколо драма,
птица мала би летети хтела,
ал не зна куда, у какав свет,
тек се излегла, мала,
a већ живот замутио лет. Настави са читањем “ПАРАЛЕЛЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
KРОЗ МРКЛИНЕ
Није изненађење што Чедо Недељковић писац старије генерације на српској литерарној сцени пише свој најновији роман ,,ПОКАЈАЊЕ“.
Описујући окружење у недоба у којем се отимамо разноликом, ружном он у фокус ставља љубав кроз призму аморалног, када је мало у друштвеним превирањима остало егзистенцијално нормалног. Позабавивши се овом не радосном темом аутор приказује корелацију између мушкарца и жене у лавиринту безизлазу, узимајући пример амбициозног универзитетског професора, али истовремено и надареног Арсена Мутића у којем вешто гради лик који осим каријере користи углед и шарм, не би ли се допао женском свету, приказујући се потезима које повлачи у различитим приликама женскарошом који жене препознаје пежоративно речено као јефтину робу. Писац се интимно с горчином противи постојећим стањем у друштву, он жали, скреће читаоцу пажњу на трагику тренутка којег имамо као реалност. Главном јунаку романа Мутићу чије презиме има асоцирајући призвук човека мутиводе приступа аналитички детаљно, проничући у његову психичку раван као што чини универзално са свим ликовима.Он списатељски тежи, инклинира ка хуманим вредностима.
Настави са читањем “KРОЗ МРКЛИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”
Ако своју поезију објављујете на сајту www.poezija.rs можете имати и лично свој сајт!
КАКО?
Једноставно, пријавите се на мејл: pesnik@poezija.rs и добићете корисничке податке (име и лозинку и категорију) и потребно је само да објављујете само своју поезију. Пре пријаве прочитајте корисничка правила. Ваша категорија је у ствари Ваш сајт! Предност овог концепта је што су ту и други песници и можете се мећусобно виђати и читати. На нашем порталу до сада има преко 300 самосталних сајтова…
Као пример како изгледају ти посебни сајтови показаћу Вам сајт Марине Адамовић из Ниша, која је члан Удружења песника Србије са чланском картом број 1. и мој сајт. Уживајте!
Настави са читањем “Желите свој сајт? Једноставно је и бесплатно!”
ПОВРАТАК
Можда ме још некад судбина нанесе,
на путељке оне којим ходих млада,
можда се присетим и старе адресе,
оронуле куће и липова ‘лада.
Можда ме још некад судбина нанесе.
Да ли ме још памте воћњаци дозрели,
где сам као дете слатко воће крала?
Горели ми тада, ах, прстићи врели,
шибани прутићем, јер сам туђе брала.
Да ли ме још памте воћњаци дозрели?
Нема ни шарова да ми репом маше,
тужан је на ланцу већ одавно крепо,
реком су ми жучи преливене чаше,
па сећање враћам у детињство лепо.
Нема ни шарова да ми репом маше.
Настави са читањем “ПОВРАТАК – Јасмина Димитријевић – Из Антологије 1000 песама”
Oči bez sjaja
Oči bez sjaja, ogledalo su duše moje,
previše dugo tugu skrivaše.
Nije to knjiga da je može lako
i tek tako pročitati svako.
Prolaze dani, prolaze noći,
zalud odgovore tražim.
Nije svako rođen s pogledom
da razumeti može i ume,
pogled koji more patnje
i reke suza vešto sakrije.
Nepresušni izvor bez dna,
na javi izgubljenog sna.
Ko dva safira, nekima su nebeski plave,
Drugima ko dragulji smaragdno zeleni.
Moje su tek krupne, crne i snene,
Nestrpljive, živahne i tvrdoglave.
U njima stanovaše vatra i led,
a opet mi ko u srne pogled.
I ko zvezde u tamnoj noći, sijaše,
za njima se mnogi često okretaše…
Sad postadoše mračne, bez zenica,
život u njima tinjaše i bledeše i nestade varnica.
Nepravda….koga je to uopšte briga.
Na potezu su sada dobri anđeli od Boga.
Ne dam mraku koji me proganja,
da nad njima useli se i zavlada.
Zato krenuću kao hladan Sibir
Zlog i lošeg pogledom da zaledim.
Zatreba li, kao mač kralja Artura,
hrabro ću takvog da probodem i pobedim.
Hoću da mi oči zaiskre svetlošću,
da zablistaju sjajem ljubavi i sreće.
Kao nekad ognjem njima da zapalim,
toplinom srca svoga otopim, to je već umeće.
Ne bojim se da zaronim u okean želja,
hoću oči pune sjaja i veselja.
ЈОШ ВИШЕ ЖЕДАН
Како је понекад лепо
бити сумануто слободан
када сви слично мисле
а не смеју гласно рећи
да праве слободе
нигде довољно нема
Како је срећна рука
која без страха
изврће освојену
поетику и гради
нову школу на месту
дуго трошених идеала
Како је старцу када
поподне шетајући
по парку макар
само за трен у очима
насмејаног дечака
препозна себе самог
полетелог ко зна куда
без компаса и без крила
Како је узбудљиво
брате мој када одједном
скочим у бунар песме
и изроним на другу
страну још више
жедан и опседнут
неутолном чежњом
за слободом
При светлости слабој „бакљи” које трну,
бос по влажној земљи, смеран као туга
промиче полако, док на земљу црну
месец баца пруге, к’о да му се руга.
Прекрилио поље дах ветрова ледних,
мокар мирис жбуња, магле из даљина.
Прошлост вришти, бежи и од непрегледних
тумарања стаје. Све прекрива тмина.
Пред моштима вечних душа се отвара
спознајом живота што руди к’о тама,
па се на „ пут” спрема док даљине пара
лелек тужне горе, јер остаје сама.
И све су се реке прелиле у једну
реку среће, бола и свега што јесте.
Ветар заурлава, брише старе путе
док отвара врата неке нове цесте!
Кад утихне живот са престола кајних
и када се душа немирна запути
небеском пространству ливада бескрајних,
занемиће ветар. Дах вечности слути.
СЈАЈ МИСЛИ
Моје су истине прошле,
нечије ће тек сутра …
Свему што промишљаш,
гласови су тек гости,
али док бираш тренутак
и одмериш се, изнутра,
већ ти промакну збори
достојни мислености!
Пра-реч суштине
негде заостане –
увек се чини – мисао
је недоречена:
доживљају и осећању
реч не пристане,
као венцу латица,
с ума одвојена.
Таква латица
песника стисла!
Све страсно ради
на погон смисла,
пропиње се и хвата
сјај мисли!
А сјај је неухватан …
Настави са читањем “СЈАЈ МИСЛИ – Зорица Арсић Мандарић”
У сени врба од јутра клопара,
вековни точак окреће Морава,
успомене чува од заборава.
једна несрећна воденица стара.
Воденицар стари у углу дрема,
сећа се својих младалацких дана,
сад му на срцу само болна рана
што више жита воденица нема.
Спомен к`о мена на минуле дане
а чинило му се ко да беше лане,
док чекаху мливо до зоре ране
крај топла огњишта , ноћи бесане.
И све до јутра док зора заруди
чекетало веселе ноте гуди.
Уз ибрик ракије смеју се људи
напољу док јутро бележи студи.
У сени врба и даље клопара,
ал` оста пуста воденица стара,
још верни мачак са њим разговара
не чује се глас нових помељара.
Настави са читањем “СТАРА ВОДЕНИЦА – Јасмина Димитријевић и Мирослав Стојадиновић”
