Куда и како пливати даље? Уз или низ Мораву, питање је сад? Судбини питање по голубу шаљем да успоставим нарушени склад.
Јер, одавно песму нисам написао која ће срце спокојним да држи… И кренуо да пронађем смисао, који неће немиром ум да спржи.
Јер, одавно нисам изнад Мораве летео на крилима својих снова и тражио ону, што има очи плаве, да јој стихом стварам свет изнова.
Јер, одавно ме љубав није понела у чаробни свет, који само она тке. И не видим одавно, излаз из тунела, иако и превише верујем у снове.
Све реке, одувек, некуда теку, полако односећи наше наде. Одувек сви газимо исту реку и живот нам неко од рођења краде.
Све наше истине неумитно вену, заблуде су нам, из дана у дан, веће. Ја још љубоморно чувам успомену на своју младост и те дане среће.
Кад сам у моравским вировима конопљу са својима знао киселити… И сањао, да ће ми после, на прелима, девојке у живот љубав уселити.
Кад сам у моравским воденицама брашно од целог зрна пшенице млео и волео цуру са бујним плетеницама, која се памти за живот цео.
Кад сам у вечери топле, летње, газио спрудом и моравским брзацима и знао, да спречити ме нико неће, да кроз живот пловим на стиховима.
То сећање и сад ме у изазове узноси… Животно искуство само је обмана! Живот слабиће као сабљом коси и исклеше им у срцу безброј рана.
А ја још увек у души гајим спокој. Стихови ми изнова, срцу мир доносе. Свако живи нек живи сан свој, а моје мисли, сад су као кап росе.
Ако их рука одмах на папир не разлије, своју истину и од мене ће скрити. Као сунце, кад првим зраком росу попије, тако ни мене, ни мисли, више неће бити.
И куда и како пливати даље? Уз или низ Мораву, питање је сад? Ја више не бринем за те ситне детаље, јер знам, прошлост се не враћа никад!
И куда и како пливати даље, кад је на сред Мораве укотвљена скела?! Судбина и мени одговор по голубу шаље: Животна струја те, низ матицу, већ понела…
Snovi odavno sanjani
A daleke livade postale uspomene,
Zli su napisali storije života
A kuće ostale napukle, neme,
Zidova praznih i punih uspomena
Iz života prošlog i ovoga novog,
Dalekog, stranog, betonskih lepota,
Bez livada snova, bez belih rada,
Narcisa, ljutića i detelina,
Onih livada kaćuna bez nas.
Bliski su ostali daleki dodiri
Sanjanih lepota predivne duše,
Kad drhtaji govore a reči ćute,
Kad budni sanjaju neke ljude,
One posebne, dobre, jedine,
Drage i nežne, neke daleke,
Baš one najdraže, upravo te,
One što postaše nove istine. Ko je taj čovek iz gomila ljudi,
Zašto je tajna za kim srce ti žudi,
Ko je taj što tvoju raduje dušu
I daleke dodire blisko donosi
Samo u odaje, samo u radosti,
U tvoje sve to, lepote sanjane,
Tamo, iz one daljine bliske,
K’o neki lek, za dušu spas,
Tamo, sasvim, u blizinu nas…
Noć nije bila, sada je dan,
Ti sanjala nisi i nije to san.
Док вирка још скривено иза хоризонта
Прољеће ми личи на разиграно дијете
које се још под мајчиним крилом крије
док Зима тромо сакупља скуте своје сиве хаљине
одлазећи безвољна за дјечије игре.
Први пупољци као први дјечији кораци
несигурно и помало плашљиво пупе
извирују први зелени изданци и
стидљиво провирују њежни вјесници
проносећи глас да стасало је дијете Прољеће.
Опет је Природа одржала лекцију живота
без ријечи описала круг постојања
старост како пред младошћу устукне
смрт која пред рађањем умукне
како пролазност поклекне пред непролазом.
Поново извирује разиграно Прољеће
с осмјехом Зиму на пут испратиће
опет је Живот попримио искричав сјај
чујем како и врапци цвркућу оду Постојања,
све што пролази, још сјајније се враћа.
Spušta se sivila zastor, na kuću u klancu tišine,
iz magle štrči dimnjak, k’o da se za vazduh bori,
crnim se dimom diči, dok slaba vatra gori
danima kada travu, prekriva belo inje.
Klokoće živa voda, žureći preko kamenja,
pored nje leži mala, već nakrivljena kuća
s’ koje se runi prašina i viri kostur od pruća,
umesto praga, žila, od jasikovog korenja.
Miriše trulo lišće, prošlu jesen što pade,
magla pogledu neda, da vidi visoke grane,
samo dvorište malo, u oko može da stane,
u polomljenom plotu, izgubile se sve nade.
Tu živi jedno čeljade, niti je zver, niti čovek,
sa vukovima vodi, razgovor jezikom šume,
ptice mu pevaju pesme, čežnje i nade pune,
zvuci samoće se šire, od detinjstva, pa dovek.
Može da vidi mesec, nekad, kad vedre su noći,
u podne, letnjega dana i sunce u zenitu,
ti mu trenuci brišu, samoću u duši skritu,
i sumnju da puteljkom, niko mu neće doći.
Kada ga san opshrva i mir k’o smrt mu dođe,
sanja da sedi s’ ljudima u nekom cvetnom raju,
gde čuje umilne reči i živu dečju graju,
trgne se pa poželi, odmah tamo da pođe.
Sudbina njega veza, za ovaj vlažni klanac,
odakle polako stranom, može do vrha planine,
odatle možda uspe, kroz misli da se vine,
a da surome orlu, ne bude slatki mamac.
Možda je nečiji otac, taj čovek što sreće nema,
što sam, sa zebnjom traje, daleko od očiju sveta,
stara je kuća, odavno, postala mala krletka,
u kojoj samoća može i ceo vek da traje.
По благослову Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, у порти манастира Велућа одржана је Промоција књиге „Живот у вери“, Г. Миљка Шљивића. О овој оригиналној књизи у којој аутор истиче пре свега породичне вредности и у којој у стиху описује живот породице у вери, говорили су: аутор збирке песама „ Живот у вери“, Г. Миљко Шљивић, издавач збирке песама „ Живот у вери“, Г. Љубодраг Обрадивић и рецензент збирке песама „ Живот у вери“ Игуманија манастира Велућа м. Теодора ( Спасојевић). Госпођа Драгана Радоичић, глумица трстеничког позоришта, приозносила је стихове из збирке песама „ Живот у вери“. Ученик Богдан, рецитовао је стихове из збирке песама његовог деде Г. Миљка Шљивића , „ Живот у вери“. У музичком и уметничком делу програма наступио је Хор манастира Велућа „ Ваведење“. Протојереј – ставрофор о. Драги Вешковац, секретара Епископа крушевачког, пренео је поздраве и благослове нашег Епископа , Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Др Давида. /Игуманија манастира Велућа М. Теодора (Спасојевић)/
Аудио снимак целе промоције књиге Миљка Шљивића “ЖИВОТ У ВЕРИ” у манастиру Велуће.
Ових дана изашла је из штампе књига Миљка Шљивића ЖИВОТ У ВЕРИ. Част ми је што је издавач ове књиге Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, чији сам ја председник. Част ми је и што је прва промоција ове књиге у Манастиру Велуће, јер је то само потврђује чињеницу да је најбоље место за промоцију ове књиге духовне поезије управо Манастир Велуће, чији је старешина Мати Теодора Спасојевић, која у својој рецензији записа важне истине о Миљку и његовој поезији.
1. “Поезија Г. Миљка Шљивића, његов глас којим он описује живот у вери, садржи дубоку мелодију наше Српске земље и српске душе.”
2. “У поезији Г. Миљка, налазимо оно што се у Србији среће, као мало где у западном свету, а то је приврженост породици.”
Постоји у Миљковој поезији и безброј других погледа и истина, али Миљко, јесте у свом писању, а и животу, посвећен породици. Показао је то својим животом у Глободеру, својим занимањем за пчеларство, дакле за природу и оно што нам она пружа. Одолео је изазовима које прогрес животу намеће и показао да је у ПОЕЗИЈИ О ВЕРИ онај лек, који брише све чемере који нас окружују из дана у дан и срце оптерећују негативностима.
Ја сам Миљка упознао, негде при крају 20 века, односно на почетку новог, 21 века у Пореској управи у Крушевцу. И доста сам научио од њега. Како тај сложени посао инспекторски треба пажљиво радити, како се носити са компјутером који је саставни и неопходни део сваке контроле, како бити стрпљив и праведан у поступку утврђивања чињеница… А на Миљка сам, бар ми се чини, пренео љубав према писању поезије. Убрзо је Миљко објавио књигу поезије за децу, коју је посветио својој деци и убрзо је са том поезијом био гост, на сада већ култном ФЕДРАРУ…
Ја одувек сматрам, да ако желиш да упознаш неког човека, да му проникнеш у срце и душу, само читај оно што је написао. Јер се он, својим писањем спашава од туробних размишљања и чемерног живота који га свакодневно опседа…
Дакле читајте Миљкову поезију и сазнаћете све о Миљку, што он жели да сазнамо. Сазнаћете да је ВЕРА онај точак, који покреће сам живот. /Љубодраг Обрадовић/
Прва промоција биће у Манастиру Велуће 1. 5.2022. године у 17 сати.
ЖИВОТ
Ако си рођен човек да будеш, онда се труди па човек буди, ал` човек биће, знајте то људи, једино онај што Бога љуби.
Живот проживи кʼо што Бог рече, моли се јутром и свако вече, и мирно живот нека ти тече, ништа од Бога, знај, нема прече.
Нек ти не буде живот иметак, пости све пости, среду и петак, и стално мисли на речи Бога: „Љуби свим срцем ближњега свога“.
Увиди грех свој одмах и сада, покај се горко и исповеди, немој да причест тешко ти пада, живот са Богом једино вреди.
Ујутру када свима се спава, на литургији недељом буди, само то ти је одлука права и бићеш човек између људи
ПЧЕЛАР, ПЕСНИК И ПОРЕЗНИК МИЉКО ШЉИВИЋ је рођен у Глободеру код Крушевца 1960. године. Гимназију је завршио у Крушевцу, а економски факултет у Крагујевцу. Радио је у Индустрији ,,14.октобар“, (1986 – 1989) Управи прихода у Крушевцу (1989 – 1998), Управи прихода у Ћићевцу (1999 – 2008) на месту руководиоца, а сада у Пореској управи у Крушевцу на месту пореског инспектора. ,,ЖИВОТ У ВЕРИ“ је друга његова збирка песама. Пре тога је издао песме за децу ,,ЈУТАРЊА ЖУРБА“. У области пчеларства аутор је једне књиге и коаутор друге. Једна књига ,,ПЧЕЛАРСКЕ ТАЈНЕ“ му је преведена и објављена у Бугарској. Био је председник Савеза Пчеларских Организација Србије у два мандата од 2002. до 2006. године, а одржао преко 640 предавања из области пчеларства широм Балканског полуострва. Данас живи у Глободеру. Настави са читањем “Нове књиге – ЖИВОТ У ВЕРИ – Миљко Шљивић”
