Добродошли!
Не траже милост,
ни самилост.
Сами траже своје сунце.
Дању се сналазе сами,
у тишини.
Не моле никог, не траже ништа.
За њих се чује само
када ураде нешто добро или лоше.
Невидљиви ,
они су граница наше
стварне истине.
Ноћу, када треба спавати,
они пишу, цртају сликају,
лакше им је
Иако мали,
показују своју велику страну.
Пробуђени су.
Веру у себе имају,
наду су у себи нашли ,
а сву љубав
ми треба да дамо
Kao kad kost dušu razdire i mrvi
dok prolivenu krvcu prekriva tama
i bolni tihi dašak jedva dušom vrvi
sveta miso, neizrecivog u nama
A negde duboko gde skriva se java
gde večnost počiva u studenoj jami
gde iskonski jauk pod kamenjem spava
ušuškan u toploj požnjevenoj slami
I htedoh da viknem al kost se zabode
tamo gde misao iz duše izvire
gde prejake reči divljom vodom brode
gde istina živi nikad ne umire
Pod teretom senki dok nam misli beže
dok nas večnost kruni krte koske slama
sve što srce ćuti za dušu se veže
kao tajna, neizrecivog u nama.
autor
Jovica N Ðorđeviċ
28.03.2026g.
Нисмо се срели случајно.
Слушала сам о теби још у раним годинама мог детињства.
И знала сам да ћеш доћи…
Јер и ти си мене познавао.
На дан мог рођења твоја срећа
и моја несрећа
дисале су као једно.
Светлост мог сунца сагорела је
твоју прошлост и сећања
која су ти усне ломила тугом.
Одронила сам своје планине
и попут пса верно те чекам
док настањујеш његове снове
и течеш његовом крвљу.
И онда бивам остављена
у инат својој верности.
Ноћас ми је у сан дође
Лепота девојка
Седе на доњи крај кревета поче да ме гледа
Груди једре, обле,
брадавице набрекле.
Бедра јака, напета,
миришу на још.
Ја само гледам и трепћем,
а шта друго?
Она напета, само ћути,
док је гледам.
Покушавам да се сетим:
да ли је само сећање,
или моја стара жеља,
или само пусти сан?
Ноћ посустаје,
она бледи,
потпуно нестаје….
Ја најзад заспах.
Имам те поред себе.
Ти мени припадаш.
Сваку ноћ, сваки дан.
Чудно је како упијам те погледом,
видим твој нос, твоје лице, рамена, врат…
а само те у сновима узимам.
Потребно је преточити ову бујицу емоција у речи,
погане мисли које се ковитлају у мени.
Само кад би знао,
кад би се видео мојим очима,
тада би разумео.
Тада би можда похрлио према мени,
узео ме онако како сањам, како осећам,
а не умем да испољим.
Мора да постоји назив за ову дисфункцију у бићу мом,
због које ћемо увек бити тако близу, а тако далеко.
Настави са читањем “ДАЛЕКО, БЛИЗУ, ДАЛЕКО… – Кристина Топаловић”
ПРОНАЂИ МЕ
Пронађи ме док ме има
У времену и простору, међ’ људима
Пронађи ме и кад олује кидишу
Кад се липе до земље њишу
Кад се боре да им свака грана одоли
Ако је ветрови сломе, да опет мирише.
Пронађи ме у овом времену страшном
Кад са свих страна опасност вреба
А човек човеку највише треба
Кад још се можеш наслонити на раме моје
На раме које са ћутањем збори
И ћутање најбоље разуме,
Само ме пронађи.
Пронађи ме по јакоме врелцу и сунцу
Ил’ ветру што срџбу векова носи
Кад у гори дрвеће под мразом пуца
Пронађи и оно што се никада пронашло није
И кад по мрклој ноћи у некој забити се кријем, Само ме пронађи.
Пронађи ме и не чекај месечину
Моју звезду горе видет нећеш
Нестаће са неба мала и велика кола
Кад на небу неће бити сјаја,
Тад нек k’ земљи падне једна суза бола.
Пронађи ме док још може
Свака рана да се преболи.
Пронађи ме…..
Dragojlo Jović
Некад је весело било моје село
Када би дјевојке ишле на чесму
Послије тешких пољских радова
Да се освјеже и оперу уз пјесму,
Напију хладне планинске воде,
Понесу ведра за уморне косце
И жетеоце на житним пољима.
За вриједну момчад или просце.
А планинке у корпама носише
Ручак што мирише на варенику,
Испод сача насушни хљеб врући
За оне што косе жуту перунику.
Што је за уво стављају момци
Да је својој изабраници дарују,
Које лагано низ откосе долазе,
Иза округлих пластова извирују.
А кад мјесец изрони иза брда
И проспу се звијезде по селу,
Настаје кикот и цика, док санак
Слатки не укроти дружину веселу.
Ех, бјеше некад кад се сијелило
И вашаровало скоро до сванућа.
Кад се вјенчавало, рађало, крстило
Кад је домаћинска била свака кућа.
Данас од свега остаде згариште,
И коров прекри поља и ливаде,
Трагове страшног и минулог рата
Што најљепше цвјетове украде.
Претвори их у трнови вијенац
Као Христову круну на Голготи,
Ништа живо под Сунцем не оста
Да васкресне опет, да се оваплоти.
Једино лијешће из пепела ниче,
Зелено као некад, ал не рађа више,
Тужно прекрива мремер и крстаче,
А љешнике очи никад не видјеше.
Od visoko dignutoga nosa
nisam video bližnje
ni nevoljnika bosa.
Najlepši, najbolji,
to mi je bilo geslo,
nisam video da veslam u prazno
držeći pogrešno veslo.
Ego mi je bio brat i drug
Sve se kretalo oko mene u krug,
penjao sam se u visine
Sprat po sprat.
Ponosan pun sebe,
gazila je moja noga,
u toj euforiji zaboravio sam Boga.
Samo ja, to su najvažnije vesti
zaboravio sam dobre zapovesti.
Lažima sam krio mane
u lažima proveo mladosti dane.
Lepa si snago, lepa si mladosti,
ma ko razmišlja o starosti
bežite od mene vi puni slabosti,
postao sam biće grubosti.
Više mi je stalo do stasa
nego do duhovnog spasa,
leteo sam do visine diva,
a onda pad sa visina
u baštu punu kopriva.
Na zemlji put bola i put blata
Stigla je brzo zaslužena plata.
Nestalo je hvale, smeha u trenutku
Ostao sam u mračnom kutku.
Usamljen sam a nemam krila,
Da odletim gde je sreća bila.
Tonem, davim se usred nepoznate
Dine,
Shvatio sam da ne postoji samo
Moje ime.
Da se ne pitam kad će kiša
Da postoji od ja sila viša.
Dobio sam jedno zvonce
Da znam da ne vučem konce.
Molim te Bože izvadi me
Iz tmine,
podigni u u oblake vrline
I spasi od sopstvene visine.
Некада смо скупа снили,
све до касних летњих часа,
од младости ведри, чили,
чисте душе, витка стаса.
Као да смо иста рода,
исти лист наших гора,
делили смо свака плода,
исти хлеб тврдих кора.
И хтели смо свак за сваког,
погинути ако треба,
ударити слаб на јаког,
испод нашег плавог неба.
Али време чуда чини,
туђин стаде брат на брата,
оста гора на утрини,
оста птица без свог јата.
Па се сада ретко сети,
да упита друг за друга,
тек понекад птица слети,
на обронке нашег луга.
На сеоске путе знане,
где смо некад ишли често ,
спустила је шума гране,
умрло је наше место.
Без покрова, без опела,
умрлице што се чита,
нема више нашег села,
ни у пољу класја жита.
Ал’ кад дође свему крај,
и са прахом слегне тело,
ту ће бити души рај,
ту где јесте моје село.
Тишина ми прави друштво
Док испијам кафу и ракију
На мојој тераси
Дим из упаљене цигарете гребе ми очи
Сузe капљу
Да ли због дима или… саме иду
Сећања у устима
Само укус страха и језе
И једна
Молба Богу
За мир и престанак
Бомбардовања моје земље
И свих убијених
Нарочито деце
Данас се сећам
Опростити… не умем
А заборавити , нећу
Док сам жив
Носићу истину у себи
Као ожиљак
Који не пролази