DVORI

Kano mis’o lahko livadama letim,

razdraganu dušu opija mi trava;

izgubljenu sreću opet da osetim,

rodna kuća nigde nema zaborava.

 

Oprosti mi Bože, duša mi je prosta,

uzalud zarđale ključeve držim,

od rođene kuće sad ništa ne osta,

pa ni jedne voćke za nju da s’ pridržim.

 

Hej nebeske sile, da li neko znade,

kakva crna neman moje dvore sruši;

zašto rodna kuća do temelja pade,

 

zar da večnu ranu ja nosim na duši?

Nošen snagom vere, temelj’ma ću stići,

k’o feniks iz vatre novi dom će nići.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

Драинцу за помен

 

ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН

Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере
На кућноме прагу, људи моје вере.

Веровао ја сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет кренуо,
Желео да видим човека без јарма,
И висину жеље људских идеала.

Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке, црне песме пише,
А да нико овде не станује више.

Широка су била поља мојих жеља,
Али младост је хтела много, много више,
Да песмама мојим из дубине душе
И народу моме помогне да дише.

Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас браћо моја мила

Ево опет знадем да сва хтења моја,
Никад нису пала ни залудна била.

На лицима вашим изборана чела,
Ко година оних кад сам и ја кренуо,
Да у Свету пуном јада и чемера
Души својој клешем камен од мермера.

Црни песник кажу, с душом од памука,
Олињали шешир и дрхтава рука,
Песме моје нису биле за весеље
Опет месец “кашље” опет ми се смеје.

Путовање боема трајало је кратко,
Никад у топлини нити душе сите,
Сад кад ту вас видех, почиваћу мирно
Грудо земље моје, волeо сам те силно.

Ја са земље нестах од болести тешке,
У гроб су ме спустили без праве адресе
Иза мене само остале су песме
Да поживе колико, крај путева чесме.

И нек буде тако, нек ме песме памте
По прашњавој ципели и мантилу старом
Што су пола света обишли и срели
А кући ме враћали зуби “огладнели”.

На парцели 38 Београдског гробља
У липовом ладу кости моје леже
Чекајући вино, жито завичаја, једну жуту свећу
Зар за помен душе несрећног боема
Да остане само стих и тужна поема.

© Драгојло Јовић

__________________________________________________________

                                   Песма написана и читана једне октобарске вечери                                  у родној кући Рада Драинца, 2017.

Традиционална  манифестација обиласка куће Рада Драинца  би требала да се настави. То је наш дуг према овом великом боему и песнику.

***Било би лепо да и друге колеге песници напишу неку песму о великом Раду из Трбуња код Блаца. Моји стихови су само покушај, други ће то урадити много лепше и мудрије. Наравно, само ако има добре воље.

Срдачан поздрав свима.

МИРИС ЈУТРА – Андреја Ђ. Врањеш

МИРИС  ЈУТРА

Птица  рањеног лета,
тулипан погнут, као да  клечи,
тишина мека,
отишле су речи.

Сунце  се високо пење,
у светлу хиљада руку
и  све би хтеле оне,
откинути цвет у струку.

Настави са читањем “МИРИС ЈУТРА – Андреја Ђ. Врањеш”

VRELO LETO

Vrelo leto

Vrelo leto, nemirne misli mi lete.
Traže mesto ko leptir da slete.
Na radost života ne stavljajte mi veto.
Ne igram u ono što mi je sveto.

Vrelo leto, prepuno lipa u cvatu.
Od vašeg čudesnog mira sam ko u opijatu.
Sva čula uspavana u meni probudiste
i najtvrđe srce moje raznežiste.

Vrelo leto, treba mi dobar reseto,
jer eto bliži se uskoro i to šezdeseto.
Na gled sve isto je ko i lani,
neizbežno drugačiji su mi ovi letnji dani.

Vrelo leto, mirisi sveže, purpurne ruže,
ko moj Chanel Mademoiselle vazduhom kruže.
Aurom moćnom me sustižu
postojanost i radost bi još da mi pruže.

Snežana Popović

Самоћа

Никада нисам био сам.
Најчешће се дружим са самоћом, а не знам како да је насликам.
Та несаница старих ветрова је уточиште за моје спокоје.

Много је лица на моме лицу, а на свакоме туга.
Понекад наместим неколико бора у осмех.
Да укротим, не умем, сузе у којима већ пливају очи?
Самоћа није моје спасење, већ усуд и Божја казна,
а био сам спреман да верујем у чуда.

Изгубио сам сваку наду у тој самотној празнини.
Мостови су порушени, разорени путеви наших судбина,
просуте су сенке несигурности по душама нашим.
Стар сам и немоћан да бирам нове путеве,
сада само знам да су нам различити путеви до пада.

Прогутај ме тмино да умрем од непреболне самоће!
Ни Ти, која си ме обузела тако снажно,
не можеш да ме извучеш из усамљености,
јер Тебе није створила моја самоћа, већ жеља.

Срце ми крвари по животу као спомен чесма.
Скупљам одбегле мисли на језику љубави и среће,
а затим бескрајно ћутим. Тако се рађа песма!
Шапате са страница књиге сричеш.
Смешиш се тужно, као да изјављујеш саучешће
Знаш да је за Тебе у песми умро још један део мене.

ДАН ПОСЛЕ – Поетско-музички програм ПоезијаСРБ

У ресторану ПОРТА у Лазаревом граду, 29 јуна 2022. године у 19:00 часова одржан је поетско музички програм ДАН ПОСЛЕ. У програму у организацији Удружења песника Србије – Поезија СРБ са седиштем у Крушевцу наступили су песници: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Данијела Јевремовић, Дејан Петровић Кенац, Даница Гвоздеовић, Љиљана Тамбурић, Боривоје Бора Видојковић, Мирослав Мика Кркић, Бранко Ћировић Ћиро, Снежана Поповић, Мирослав Мирко Стојадиновић, Даница Рајковић, Градимир Карајовић, Живојин Манојловић, Миљко Шљивић, Богдан Радмановић, Аријана Хинић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда и Стефан Кнежевић. Програм су музиком обојили музичари: Душан Дуца Пејчић и Бата Петровић, као и вокални солисти: Радица Симијоновић и Љубиша Боровац. Наравно и Градимир Карајовић је на музикама извео своју чувену Марину. Програм су водили: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић и Данијела Јевремовић. Награђене песме: ВИДОВДАНСКА ЗВИЈЕЗДА – Михаило Божовић и ВИДОВДАНСКИ САН – Љубиша Вујиновић и друге пригодне песме читала је Даница Гвозденовић. Програм је отпочео песмама на тему Видовдана наших преминулих чланова Мирослава Миће Живановића “ДАН ПОСЛЕ” и мр Ратка Тодосијевића Баће “ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА”. Наравно, Даница је прочитала и песму нашег члана Андреје Ђ. Врањеша коју је он написао и поклонио Граду Крушевцу.!

Kajanje

Znala sam da postojiš od kada znam za sebe
I prije nego što to su tvoja ramena zaklonila oblake i planine
I tvoj miris se zauvijek uvukao u moje moždane vijuge
Bio si obećanje, a već si sjećanje

U igri su nam prolazili dani, kao dva djeteta
dovoljni jedno drugom, odani našoj priči bez završetka
jer sva osjećanja još uvijek traju u sjećanju
i svaka riječ ljubavi još uvijek živi, sad kao ubrano cvijeće,
kao opalo voće na stolu za kojim smo dijelili hljeb i dane

Da sam znala da će vrijeme otploviti prije voznog reda
napravila bih vremensku branu, kao što ljudi prave vodene brane
pustila moje ruke da budu vjetrenjače, da nam vrijeme služi kao sluga gospodara
volila bih te više, volila bih te duže, u svakom dahu, ljubavlju čistom
kao zahvalnosti za darove neba, od kojih si ti bio najdraži
moj jedini, moj voljeni, zašto sve prolazi?

Баш су неке тешке ноћи

 

БАШ СУ НЕКЕ ТЕШКЕ НОЋИ

Баш су неке тешке ноћи
Спирају их мајске кише
Зора маглу из долова вуче
Дани нам измичу све брже од јуче.

Отупи мозак, замиру сва чула
У костима хладноћа северних ветрова
У недра дувам да душу згрејем
Остало је снаге да још тугу сејем.

Пропадам лагано кроз време прошло
Мисли све краће ветрови их носе
Сећања се топе ко пахуље снежне
Очи моје траже неке очи нежне.

Али клатно сата баш удара јако
Ваљда и оно не зна где би могло стати
За напред је споро, назад време није
Откуцано се не брише нити сузом мије.

Потрошено време и казаљка стара
Опеваће можда још нека гитара
Можда виолина накиданих жица
Буде задњи и тихи убица.

И беше то живот, нестаде ко пена
На листу хартије пожутела слова
Каменој плочи само слика фали
Праху се предају снови, идеали.

Све коначно заборав покрива
Док одлазак боли као рана жива
У небеса гледам и земљи се не дам
Само Богу карту за пут ћу да предам.

                                                           Драгојло Јовић, мај 2022.

Selidbe

Svaka vrsta teži da živi i da se širi, bilje, ptice, pčele

Pa tako i ljudi, ponekad se zbiju, ponekad se sele.

Odveo me put u svijet, kao niz rijeku otkinut cvijet

I gdje god hodaju po svijetu moja srpska stopala

Ljube planetu, jer i tebe nosi, ponosu, Srbijo moja sveta

Gdje god me moje srpske noge nose, u tebi je centar mog svijeta.

Slava ti grade na dvije rijeke, kruno zemlje

Odakle izvirem i gdje vječno tečem, u ljubav te nosim uvijenu

Kao u zastavu, i kao najslađu tajnu mog srca

Što te ljubi dok kuca, sve dok dišu moja srpska pluća

Vraćam ti dug što znam ko sam,

Ti si  moj dom, ti si moj bedem, ti si moja kuća

Hodam zeljom tuđom, i zovu me strankinja

Ni to me ne boli, jer tebi pripadam, grudo rodna,

Nerotkinja, sretna, jer si mi ti plodna, Srbijo sveta,

Kud god me srpska stopala nose lijep je svijet,

jer ti si centar mog svijeta.

Rasti mi ponosna i visoka, cvjetaj mi mirisna i radosna

Zemljo velika, i svijetla, i sretna. Vraćam se često,

Da napunim oči predjelima dragim, i mir me obuzme

Ostaj mi spokojna, u cvatu, ljubav sve nadživi

A iz srpskog srca voljeno ne može da se oduzme

Voljeno ne može da se otme, da se posvoji

Vjera, mir i nada, predani rad, ljubav sve nazad osvoji

Dragi predjeli, crkve i gradove, rod, prijatelji i kumovi

Mileva Marić, Tesla i Andrić, veliki srpski umovi.

Rasti mi mila, širi svoja polja, rasti u nebo, u slobodu

Svi što te vole nek su mi zdravo, cvjetaj sretna svom narodu

Ruke te moje srpske grle Srbijo majko, kolijevko voljena

Iz tebe je niklo moje sjeme, ti si moj genetski zapis,

moj pečat pri rođenju, utisnut krvni tok,

i na mom srpskom grobu natpis.

САЊАЈ ДРИНКА – Миљојко Милојевић Биле

САЊАЈ ДРИНКА

Дринки Павловић,
народној херојини
у време НОБ, учитељици у Шпанцу.

Да л’ на Бањици -гробу комуниста
и симболу смрти, бола и страдања
твоја душа племенита, чиста,
још Слободу с тешком тугом сања,

Сањај Дринка снове о Слободи,
сањај нек нам поново засија­
у ропству је несрећна Србија,
Ка Слободи нико је не води!

Твоју земљу зла судбина прати:
сломише је НАТО и Шиптари,
Муслимани, Словенци, Хрвати
и зли српски издајници стари,

Ко у време твојих младих дана
њом бестија фашистичка сила,
Нема борбе, нема партизана,
ни Стаљина, Рузвелта, Черчила…

Фашизам је пао и поново устао”,
Америчка фашистичка влада
с пола света и Европом влада,
Моћни СССР се потпуно распао,

У Србији власт и четничка мафија
социјализму сваки затрли су траг,
Власт поново мртве хероје убија,
а живе шаље на голготу – у Хаг.

Ипак, ниси узалуд страдала.
Док Слобода поново не сине
народ сања снове херојине…
Спанце биће увек Москва мала.

Тужно шуме Брег, река и иве,
твојих ђака и другова нема­
никог нема устанак да спрема,
али твоји идеали живе.
Настави са читањем “САЊАЈ ДРИНКА – Миљојко Милојевић Биле”