MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA – Jasmina Dimitrijević

MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA

NIRVANA

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo zaboravljajući sve

Rade Drainac

ZOV CRKVENIH ZVONA

Zlaćeno klasje još uvek  talasa moje sne.
Dok drozdovi zoblju zrnevlje sa rodnih njiva ,
do zemlje se svile grane od plavetnih šljiva ,
da mi je samo u rodni kraj da odem sto pre.

U samotnoj tuđini srce  moje mre.
Vraćam se gde me zvona crkvena zovu.
Duša plače k`o da se bliži pokrovu
i  umrem tamo zaboravljajući sve.
Настави са читањем “MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA – Jasmina Dimitrijević”

KOŠMAR – Jasmina Dimitrijević

KOŠMAR

Spremala se strašna oluja.
Noć je bila crna poput ugljena.
Nebo bez zvezda, ko bezdan tamni.
Fijuci vetra kao urlik ranjene zveri.
Plamene zmije povremeno, ispruženih jezika, osvetle ovu pustoš.
Ledena kiša počinje da pada.
Stojim sama u ledemoj nedođiji.
Dozivam te, a glas mi se gubi i meša sa strašnom grmljavinom.
Nema te…
Ne čuješ moje vapaje.
Pokušavam rukama da obavijem i zagrejem promrzlo telo.
Ne mogu više ni da plačem.
Suze se lede na mojim obrazima.
Gde si nestao?
Zašto si me ovako krhku ostavio u ovom bespuču.
Vidim te u daljini.
Naslućujem tvoju siluetu u magli.
Pružam ruke prema tebi i molim da se vratiš.
Odlaziš, a kroz jeku grmljavine do mene dopire tvoj zlobni smeh.
Smeh iz nekog filma strave i užasa.
Nemoćna padam na kolena na raskvaslo tlo.
Pogleda uprtog u nebo,
Nemo molim za spas.
Kroz noć se prolama zavijanje vuka samotnjaka.
Ostavljen je poput mene….
Настави са читањем “KOŠMAR – Jasmina Dimitrijević”

ČOVEK DO SMRTI

K’o kap znoja sa čela mi krene,

dotakne obraz, produži dalje,

misao bolna struji kroz vene,

naličje moje zlatne medalje.

 

Nije to strah, teskoba je neka,

životni vakum gužva mi misli,

da spoznam poriv prava čoveka,

sreću, koju smo mukom potisli.

 

Pojte sužnji pesme o slobodi,

nek’ poteče misao k’o reka,

da potone u najdubljoj vodi,

 

što ubija u meni čoveka.

Sa tri prsta nebo podupirem,

čovek biću i kada umirem.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Врело Светог Јована 2022, Макрешане – ПоезијаСРБ

Манифестација ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА одржана је 7. 7. 2022. године у Манастиру Светог Јована у Макрешану по тринаести пут. Овај поетски-музички програм обележили су својом поезијом песници Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм су ове године организовали МЗ Макрешане, Управа манастира Свети Јован Макрешане и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Уводну беседу и благослов манифестацији дао је протојереј -ставрофор Љубиша Милошевић. У програму су учествовали песници, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и то: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Радован Стевановић, Данијела Јевремовић, Богдан Јефтић и Олга Раденковић. У програму су учествовали и фрулаши: Аранђел Минић и Слободан Цакић као и најмлађи фолклораши КУД-а „МЛАДОСТ“ из Макрешана. Тачку на И ове манифестације ове године својом музиком на хармоници и изванредним певањем ставили су свакако Драган Александрић и Љиљана Александрић. Ове године манифестација „ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА“ је наставила са обновом духа аутентичности, која се шири овим просторима, живи у народу, а онда се разлије пред јавност, као Западна Морава кад надође, на плодне њиве Макрешанских сељака.

BOKAL – Jovica N. Đorđević

Pustite ljudi, neka, hvala,

noćas nisam rad

da pijem iz vaših bokala.

Usahla mi nekako ruka

plašim se biće mi muka

ma pustite, ja pijem sam.

Čašu čemera još uvek grlim,

umilna večnost mene doziva,

zbog vaših bokala duša mi drhti,

dok bol postaje sve jači

ja nazdravlja samo voljenoj smrti,

trnovit su moji puti,

ja noćas pijem sam.

Čaša je je moja puna gorčine,

tuđin me voli od majke više,

i niko me sada ne zove sine

makar i želja da me mine,

ja noćas umirem sam.

I gle predivnog snoviđenja,

u me’nesta poslednja muka,

bokal drži Drainčeva ruka.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

ПоезијаСРБ на лету културе у Рибарској Бањи 2022.

У оквиру Лета културе 2022 у организацији Рибарске Бање на летњој позорници, одржан је 6. 7.2022. године поетско-музички програм Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем У Крушевцу. Комплетну иницијативу, припрему и реализацију маестрално је одрадио Милосав Ђукић Ђука. Учествовали су песници: Светлана Ђурђевић, Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Даница Гвозденовић, Снежана Поповић, Нада Милосављевић Кети, Првослав Пендић, Миљко Шљивић и Градимир Карајовић. У музичком делу програма наступили су чланови бенда: 2+2: Ивица Јовановић Шљива и Иван Ђука Ђукић. Певала је и Александра Иванов. Још једно прелепо вече, које је било идеални спој поетске речи и одличне музике за бројну публику, а које је одлично водила и уредила Светлана Ђурђевић Ђурђа. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић. Уживајте!

БОСОНОГА И НЕБО – Душан Комазец

Ближи се журно. Да ли преболећу
вечност што тихо на врата им куца.
И зар су битне сузе што не слећу
кад стално чујем дамар дечјих срца?

Сва блага лепшег света им се нуде,
ал’ неће чути пунолетства многа,
нити звончиће детињства што руде,
јер тихну немо снена, босонога.

Због чега мирис и обиље цвећа?
Да л’ воља Божја или судба клета?
Дрхтавом руком упаљена свећа
зари им снена, прохујала лета!

Опело иште небо пуно плама,
док ‘свешта душе што Богу су раде.
Умину сета, не жубори тама?
Путују к’ небу душе вечно младе!

ZARASLI PUTI – Jasmina Dimitrijević

ZARASLI PUTI

Dragog detinjstva mog  davno su zarasli puti,
umesto bujnog klasja niče korov iz njiva,
strništa, dok zelena trava nesrećna sniva,
maslačci da joj se nedre iz nedara žuti.

Krajputaša nema pokraj kojih ćutah rado,
u  tišini nemoj, o prošlosti mi  pričasmo,
duše boli delismo, svoje rane vidasmo,
sažeženi proplanci, više ne pase stado.

Ne čuje se ni žubor gorskog  bistrog potoka,
na čijoj obali se Igrasmo kao deca,
tužna šuma  ćuti, po katkad bolno zajeca,

ko da je davno tišti večna  rana duboka.
I duša moja pusta nesrećnu sudbu sluti,
nestaće jednom sve, k’o što  zarasli mi puti
Настави са читањем “ZARASLI PUTI – Jasmina Dimitrijević”

СЕЋАЊА – Душан Комазец

Волио бих чути песму стару,
песму која буди успомене.
Волио бих отерати сету,
па да неком новом стазом кренем.

Не знам зашто сетне очи блуде
Осећаји стари кад оживе?
Душа боли, а срце жубори,
куд год кренем сећања се буде.

Соба пуста, а ја будан снивам,
тражим себе у времену хтења.
Тражим, али стазе на све стране
односе ме. Ништа се не мења.

Тихим ходом новим добом газим,
будућност и није нешто лепа,
или ипак ја се мало мењам
и што треба не могу да спазим.

Porijeklo

Odakle smo majko, ovako puni topline
Ljubav me guši, srce mi nadima
Gori u mom oku, pjeva iz mog grla
Mami me u kolo, mami u jato
Letila bih u nebo, okovala u zlato
Sve što ljubim tako jako

Dokle god ti pogled doseže sine
Zemlja je tvojih djedova
Naše su kosti ovu zemlju gnojile
Srpske su nas majke stoljećima dojile
Mlijekom i ljubavlju, toplinom čistih duša
Ponosne, prkosne, čestite, stasite
Da korijene imate gdje god da se skrasite

Korita, kamen i jama, Korita, snaga
Korita, ljubav i tama, Korita, kolijevka draga
Korita, sjećanja, zaborav sjećanju prijetnja
Korita, bijeg od bola, a ljubav bijegu smetnja

Kuda ćemo majko ovako puni topline
Idi vidi svijet, i dođi kući sine.