ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА

ПОСЛЕ  МНОГО  ГОДИНА                  

После много година и лета
Низ чаршију моја драга шета
Кад се очи сретоше сред града
Као  некад  пробуди се нада.

Да ћу опет виђати је често
Под месецом жутим на скровито место
Па кад руке крену ка њеноме стасу
Чујем тихи шапат у њеноме гласу.

Да никада није престала да тражи
У сваком човеку црте мога лика
На посебном месту у свом новчанику
Пожутела стара стоји моја слика.

Настави са читањем “ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА”

GDE ME PUT NANESE – Jasmina Dimitrijević

GDE ME PUT NANESE

Ponovo budna jutro dočekujem,
dok u postelji spava bela zora,
novom se danu odveć ne radujem,
na put daleki da se pođe mora.

Samo me setnu prate prvi petli,
pesma njihova odjekuje jače,
još negde ulična svetiljka svetli,
u grudima tužno srce mi plače.

Vučem za sobom jedan kofer stari,
u kom mi nisu uspomene stale,
za odlazak moj niko lč ne mari,
ni ruže za me nisu više cvale.

Nogu pred nogu, gde me put nanese,
biću čovek bez kuće i adrese,
Настави са читањем “GDE ME PUT NANESE – Jasmina Dimitrijević”

MI SMO SAMO VATRA BEZ PLAMENA – Ljiljana Tamburić

Mi smo samo vatra bez plamena

Možda nekad oči nam zaiskre,
onda brzo u tišini zgasnu,
Iz nas neki očaj tada vrisne
i iskaže poruku nam jasnu:
Nekada je bilo nečeg milog,
na usnama cvetala ciklama…
Al odavno sve se to razlilo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

Ponekad se zrak sunca probije,
kroz prozore utihnulog doma,
Il se kad- kad čudo neko zbije
pa se sreća desi nama dvoma…
Ko pajaci kućom se vučemo,
gegamo se kao na štulama
pa pogrešni potez povučemo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

U pepelu nekadašnjeg plama,
prstom tebi slikam ptice žive,
srce tvoje bez milosti slamam,
venama ti teku reke sive,
vređamo se, korake merimo,
istrošenost starim cipelama…
Bez razloga često se cerimo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

Prozori nam carstvo paukova,
u odžaku dim se skamenio,
ti zamuče, ni ja nisam svoja…
Kada si me nekad oženio
i kada sam htela biti tvoja
rekao si da je ljubav večna,
vazdizana nebeskim hvalama…
Desi nam se istina oprečna…
Mi smo sada vatra bez plamena

Kada uzmeš u te ruke svoje
žuti album sa slikama starim,
ja se nadam, džangrizavo moje,
likom mladim da ti žar ražarim;
pa da ćeš me naći u sećanju,
ko boginju usnulog Teatra…
Ti se predaš mračnome ćutanju…
Mi smo sada bez plamena vatra!

Ljiljana Tamburić

ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО? – Андреја Ђ. Врањеш

ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО?

У аристократској Европи деветнаестог века укључујући и  Русију, родитељи су персирани, колико је такво понашање било екстравагантно довољно је погледати руску и француску књижевност тог доба па се одмах уверити. Неки се слажу да је такво понашање било абнормално. Стварност је када је човеково делање у питању одувек била дискутабилна. Још у Платоновој Држави критикује се  песништво јер оно опонаша стварност, зато код Платона нема  комедије ни трагедије, он сматра да дела која  говоре о стварности слабе одгој, делују штетно на морал. Само химне и песме које славе честитост имају Платоново одобрење. Поставља се аналогно питање како би Платон поступио  да је на месту  данашњег човека, или  да ли би хтео бити у његовој  позицији? Сигурно је да  не би, јер се коси са његовим суштинским принципима. Дуго је савремено време без разума дефинисана стварност коју  детерминише живот  апсурда, строжије казано живот изван ноторне логике, човек непрекидно ради себи о глави не држећи се скоро никако  хуманих начела. Да не говоримо колико је  врхунско у мери валоризовано, све што је ретко оно је и вредно. Више се цени, чак негује профано, вулгарно. Истина је  у супртности са нормалним, масовност је димензија опште прихваћеног, мање је оних који читају књиге, више  оних који их  пишу. Поетеса Сапфо је у свом дому  учила девојке плесу, музици, поезији. Душевна расположења су била искренија, шта видимо данас у окружењу, далеко је од  правила, а живот без правила подсећа на сан, у коме нема смерница. Душко Трифуновић поручује у песми младом човеку данашњице:
,, ПРОБУДИ СЕ НЕШТО СЕ ДЕШАВА, НЕМОЈ РЕЋИ ДА ТО НИСИ ЗНАО И ТВОЈА СЕ СУДБИНА РЈЕШАВА, МОГЛО БИ ТИ ЈЕДНОМ БИТИ ЖАО.“ Моја маленкост се пита: ,,Спава ли  цивилизација у  ружном сну  БЕЗ ПРАВИЛА“?

Да ли је све  што нам се дешава увертира у ресетовање читаве цивилизације, њених токова, иде ли се ка стварању доброг, хуманијег, или је дошао крај, одлазак човеков са историјске сцене на којој је драматично поразно одиграо улогу?
Настави са читањем “ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО? – Андреја Ђ. Врањеш”

ПЕСНИЧКА СЛАВА – ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ – КЦК

Песнички програм поводом традиционалне ПЕСНИЧКЕ СЛАВЕ – ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ одржан је 25.07.2022. године на летњој сцени КПЗ Крушевац у организацији Културног центра Крушевац. У програму су наступили књижевник Милован Ерац, оснивач славе и песници: Вељко Стамболија, Момир Драгићевић, као и песници Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ: Љубодраг Обрадовић, Љиљана Тамбурић, Данијела Јевремовић и Јована Марковић, каја је наступила као млади песник, Немања Петронијевић и Светлана Цеца Станковић. Певала је Јана Милановић из КУД-а Станислав Бинички из Јасике. Програм је осмислио и водио Небојша Лапчевић, а присутне је на почетку програма поздравила Јасмина Милић Бановић, колачар овогодишње славе. Иначе пре самог програма у Цркви Лазарици је пресечен славски колач. Видео је снимио Љубодраг Обрадовић, а слике Градимир Карајовић.

Иконе Пресвете Богородице Тројеручице најпоштованија у српском народу. Према предању икона Тројеручица је исцелила руку Светог Јована Дамаскина који се борио против иконобораца те га дамаски калфа казнио одсецањем руке. Ожалошћен, Свети Јован се молио пред иконом Пресвете Богородице и тада се догодило чудо. Богородица га је исцелила. Из захвалности за учињену милост, Свети Јован је икони Богородице придодао још једну руку. Тако је икона названа Тројеручицом. Прослава празника Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице одржава се на Хиландару на Светој гори, где се икона и налази. Икона је дуго била чувана у дому Немањића. Када су Турци окупирали Србију, монаси из Студенице су икону везали за једног магарца и пустили га да иде по Божјој вољи. Магаре се, прошавши кроз читаву Србију и Македонију, на крају зауставило код Свете горе. Од тада она се налази у Хиландару.

Балада о једном Стеви – почивши Радослав Дојић

Pre oko 20 godina kada sam bio rukovodilac Poreske uprave u Ćićevcu dodje kod mene Radoslav Dojić iz Grad Stalaća i donese mi pesmu “Balada o jednom Stevi” i kaže “Pogledaj ovo pa mi reci mišljenje, a ja ću doći za neki dan”. radoslav nikada nije došao jer je umro a ja sam pesmu sačuvao i juče sam je pročitao. Juče sam saznao, znači posle oko 20 godina, da je Radoslav bio muž naše članice Mire iz Grad Stalaća koja je bila prisutna. Za nju je to bilo dirljivo.

Живео једном један Стева,
у цветној улици улаз лево.
Волео Дражу, славио Краља
црвенима све што не ваља.

Бре људи, грмео Стева,
помориће нас та куга лева,
бежите браћо од комуниста;
хуле на Бога, псују Христа.

А када црвени дођоше на власт,
погази Стева понос и част,
пљуну на Краља, стаде уз Тита,
хоћемо Јожу народ се пита!

Постаде Стева левичар главни,
у своме граду говорник славни.
Размахнуо се па само пени:
Еј, браћо моја, сви смо црвени!

Текле године СКЈу неста,
црвени занос Стевин преста,
скиде ознаке, промени дрес
и уписа се у еСПееС.

Слушајте људи, ново је доба,
нека живе Мира и Слоба!
Тако је Стева грмео градом,
сад опет ношен новом надом.

Ал, све пропаде и све неста,
и брзо Стевин занос преста,
прикупи скуте, покуњи нос
и пришуња се уз ДОС.

Грађани, браћо, људи моји
сви помозимо нашем Воји!
Дере се Стева и у глас кличе:
Мој Коштунице, победниче!

И опет Стева корача градом,
и понекад баци поглед крадом
на срп и чекић, барјак црвени,
а шта ако се опет све промени?

Па неће ваљда – шапатом каже
и опет исти принципи важе:
Стева ће увек уз власт да буде
баш брига њега што се сви чуде.

Свака је власт од Бога дата,
и зато куцај на свака врата.
Који бре, образ – какве трице,
ја сам уз тебе Коштунице!

Радослав Дојић

Стева и данас у власти чучи,
ја сад додајем на ове риме,
од њега може да се научи,
и да завршим песму са тиме.

МиљкоШљивић

ДУША ТРОМОРАВЉА 2022. – Град Сталаћ

Ове године, поетско-музичка манифестација „ДУША ТРОМОРАВЉА“, уместо на месту где се састају Јужна и Западна Морава и чине Велику Мораву, највећу домаћу реку (због радова на ауто путу Појате – Крушевац), одржана је по шести пут 23. 7. 2022. године у у прекрасном амбијенту Етно куће „МОРАВСКИ ДО“, мало изнад Град Сталаћа поред Јужне  Мораве. Организатор манифестације био је СПС Ћићевац, конкретно Боривоје Бора Видојковић – председник. У организацији су му помогли и МО СПС-а Сталаћ, а традиционално у припреми награда манифестације помогли су и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и КК Душан Матић из Ћуприје. Програм су осмислили и водили Данијела Јевремовић и Боривоје Бора Видојковић, а награде је уручио Миљко Шљивић – председник надзорног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Учесници овогодишње манифестације „ДУША ТРОМОРАВЉА били су:  Боривоје Бора Видојковић, Љиљана Тамбурић, Градимир Карајовић, Милан Марковић Лака, Бобан Дашић, Митар Стожинић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда, Данијела Јевремовић, Миљко Шљивић, Живота Трифуновић, Мирко Стојадиновић, Мирослав Кркић, Љиљана Павловић – Ћирић, Љуба Тодоровић, Сабах Ал Зубеиди, Миле Лазаревић, Томислав Симић Калпачки, Хранимир Хране Милојковић, Љубиша Вељковић, Мирослава Мира Смиљанић из Град Сталаћа и Томислав Живковић – Тома Липа и други… У Музичком делу учествовали су невероватни: Мирослав Стаменковић-Линда, чувени гитариста Дејан Живковић и убица микрофона Љубиша Боровац Боки. Гости су били: Горан Ћирић Ћира – секретар ГО СПС-а за Крушевац и председница општине Ћићевац др Мирјана Кркић, Драгослав Станојевић – председник ОО СПС Варварин, Горан Мацић – секретар ОО СПС Ћићевац,  Драган Нагулић – председник МО СПС Сталаћ, Пуковник Владан Вукадиновић и Милан Павловић Буцко.

На манифестацији „ДУША ТРОМОРАВЉА 2022.“ су додељене  следеће награде и захвалнице:

Песникиња и песник Троморавља за 2022. годину:


Песникиња Троморавља: Љиљана Тамбурић из Крушевца;


Песник Троморавља: Боривоје Бора Видојковић из Ћићевца.

Кондир госпође Јелене


  Кондир госпође Јелице: Лидија Бајкић из Град Сталаћа;

Топуз војводе Пријезде


Топуз војводе Пријезде: Градимир Карајовић из Крушевца.

Захвалнице су добили: ТРАСИНГ Д.О.О. Војводе Путника 1. Сталаћ, СПАСИЋ ФАРМ Д.О.О – Град Сталаћ и Сабах ал Зубеиди – Београд.

PESMA O MORAVI – Ljiljana Tamburić

Pesma o Moravi

Na obodu Mojsinjskih planina,
gde se grli istok sa zapadom,
nadvila se Tromoravlja vila,
čuva Srbe rečnom kanonadom.

Dve se sestre, preko brda viju,
skupljajući vode sa svih strana,
kroz šumarke kao da se kriju,
naša Južna i Zapadna Morava.

Južna nasta, od dve Moravice;
Od Binačke i Preševske reke…
Pridruži se Banjska i Vlasina.
pa Nišava, i još, male, neke.

Toponička, u Moravu skoči,
Moravicu pokupi vesela…
Tu lepotu ne videše oči,
dok žubori, tekući kroz sela.

S druge strane, primi Veternicu,
Jablanicu, pa i reku Pustu,
onda uze, prelepu Toplicu,
pa kroz klanac, sve kroz šumu gustu.

Kod Stalaća, leže da odmori
i sačeka saputnicu milu
sa kojom će putovati dalje,
sedeći, sve, Velikoj u krilu.

Čeka sestru, što poklone nosi:
Pune ruke vode sa Đetinje,
niz Užice, sačekuje Skrapež,
s desne strane, već vide Arilje.

S Ivanjice, Moravica klizi,
kod Arilja skuplja dva Rzava,
sa Belicim, sve u tok grimizni,
tu Zapadna, malo ubrzava.

Kod klisure Ovčarsko-Kablarske
meandri je mole da pogleda,
manastire, perle ćilibarske,
da uspori – jer tu tako treba.

Kod Čačka se Dičina uliva,
Čemernica, sebe njoj predaje.
Kamenica, već se rasplinula
Sa Moravom, prema jugu, dalje.

Jedna reka, dolazi s’ daleka,
ispod Hajle, gde Ibar izvire,
Mitrovica na Kosovu čeka,
sa vodama Drenice, Sitnice.

Prima hladnu, malu, Rašku reku,
Studenicu, divnu Jošanicu,
kod Kraljeva Ibar pravi čeku,
ima mesta da primi Ribnicu.

Zapadna se Morava nadima
Šumadija, Gružu joj dodaje
Sada vode već dovoljno ima,
Do Kruševca, put će da potraje.

A Rasina – pitoma i smerna,
kraj Kruševca, žuboreć’, protiče…
Poslednja je i pritoka verna,
nedaleko, Zapadnu, dotiče.

Dve Morave, k’o vene, kroz telo
u Veliku utaču se večno,
pa Srbija, Pomoravlje njeno,
blagosilja, to bogatstvo rečno.

Poljube se Južna i Zapadna,
iz poljupca, ljubav im se sliva
u Moravu Veliku, što kad-kad
iz korita, prepuna, izliva.

Ona teče od Stalaća grada,
ka Dunavu, pa u more Crno…
Vodu nosi, sva srećna i rada,
poji svako, srpsko, žitno zrno.

Tromoravlje, vetrom je ispraća,
mašući joj, poljupce joj šalje…
Ona, puna, ljubavlju, uzvraća,
i polako, ka ulivu dalje.

Paraćin joj Crnicu dodaje,
Ravanica čeka je u polju,
Resava joj rado sebe daje
kako bi je napravila bolju.

Zna Morava i da se naljuti,
da obale grize i da plavi,
čudni su joj vodotokni puti
i porivi, nisu joj baš mali.

Kada skupi vodu Lugomira,
Lepenicu, Belicu, i druge,
ko starica, kad joj treba mira,
svoj kraj vidi, širi se od tuge.

Moravina delta, tužno peva,
lomili je, tok joj ispravljali,
u Dunavu, Šumadiju sneva
i izvore, što joj vodu dali.

Dunav spremno, otvara joj vrata,
dok se vode dve reke rukuju
kao dragu, rado je prihvata,
pa odatle skupa ašikuju.

Ljiljana Tamburić

AVRAM-Miroslav Krnjeta

Kamene pustare pune trnja
žbunjem,peskom išarana pustinja,
samo jedan život u sumrak hoda
glas prati vodi ga kroz pusta brda.
Putuje štapom ispred plašta
lice mu vidi Arhangel Gavrilo
za šatorom zemljom obećanom luta
mrak mu gasi,svetlom Arhangeel Urilo.
Hoda kroz britve peska i kamenja
Gospod ga vodi gde maslina raste,
iza brda u vinograde obećane
svicima anđela obasjane,
Avrame na oltaru si Gospodu sina dao
na kamenu Jerusalim potekao
i zavete ispunio.