Pesma o Moravi
Na obodu Mojsinjskih planina,
gde se grli istok sa zapadom,
nadvila se Tromoravlja vila,
čuva Srbe rečnom kanonadom.
Dve se sestre, preko brda viju,
skupljajući vode sa svih strana,
kroz šumarke kao da se kriju,
naša Južna i Zapadna Morava.
Južna nasta, od dve Moravice;
Od Binačke i Preševske reke…
Pridruži se Banjska i Vlasina.
pa Nišava, i još, male, neke.
Toponička, u Moravu skoči,
Moravicu pokupi vesela…
Tu lepotu ne videše oči,
dok žubori, tekući kroz sela.
S druge strane, primi Veternicu,
Jablanicu, pa i reku Pustu,
onda uze, prelepu Toplicu,
pa kroz klanac, sve kroz šumu gustu.
Kod Stalaća, leže da odmori
i sačeka saputnicu milu
sa kojom će putovati dalje,
sedeći, sve, Velikoj u krilu.
Čeka sestru, što poklone nosi:
Pune ruke vode sa Đetinje,
niz Užice, sačekuje Skrapež,
s desne strane, već vide Arilje.
S Ivanjice, Moravica klizi,
kod Arilja skuplja dva Rzava,
sa Belicim, sve u tok grimizni,
tu Zapadna, malo ubrzava.
Kod klisure Ovčarsko-Kablarske
meandri je mole da pogleda,
manastire, perle ćilibarske,
da uspori – jer tu tako treba.
Kod Čačka se Dičina uliva,
Čemernica, sebe njoj predaje.
Kamenica, već se rasplinula
Sa Moravom, prema jugu, dalje.
Jedna reka, dolazi s’ daleka,
ispod Hajle, gde Ibar izvire,
Mitrovica na Kosovu čeka,
sa vodama Drenice, Sitnice.
Prima hladnu, malu, Rašku reku,
Studenicu, divnu Jošanicu,
kod Kraljeva Ibar pravi čeku,
ima mesta da primi Ribnicu.
Zapadna se Morava nadima
Šumadija, Gružu joj dodaje
Sada vode već dovoljno ima,
Do Kruševca, put će da potraje.
A Rasina – pitoma i smerna,
kraj Kruševca, žuboreć’, protiče…
Poslednja je i pritoka verna,
nedaleko, Zapadnu, dotiče.
Dve Morave, k’o vene, kroz telo
u Veliku utaču se večno,
pa Srbija, Pomoravlje njeno,
blagosilja, to bogatstvo rečno.
Poljube se Južna i Zapadna,
iz poljupca, ljubav im se sliva
u Moravu Veliku, što kad-kad
iz korita, prepuna, izliva.
Ona teče od Stalaća grada,
ka Dunavu, pa u more Crno…
Vodu nosi, sva srećna i rada,
poji svako, srpsko, žitno zrno.
Tromoravlje, vetrom je ispraća,
mašući joj, poljupce joj šalje…
Ona, puna, ljubavlju, uzvraća,
i polako, ka ulivu dalje.
Paraćin joj Crnicu dodaje,
Ravanica čeka je u polju,
Resava joj rado sebe daje
kako bi je napravila bolju.
Zna Morava i da se naljuti,
da obale grize i da plavi,
čudni su joj vodotokni puti
i porivi, nisu joj baš mali.
Kada skupi vodu Lugomira,
Lepenicu, Belicu, i druge,
ko starica, kad joj treba mira,
svoj kraj vidi, širi se od tuge.
Moravina delta, tužno peva,
lomili je, tok joj ispravljali,
u Dunavu, Šumadiju sneva
i izvore, što joj vodu dali.
Dunav spremno, otvara joj vrata,
dok se vode dve reke rukuju
kao dragu, rado je prihvata,
pa odatle skupa ašikuju.
Ljiljana Tamburić
