Кунђед

Прво избија Каћун
чим се повуче снијег
замодри, заплави
Кукуријек крене отровван и зелен
па Шеничица жута ситна
по ливадама…

Љубичица па Јаглика
Звончићи и Висибабе
шумарке заплаве, зажуте…
Бокори се Маслачак
све је то цвијеће
раног прољећа, мог
раног дјетињства…
Ал најрадоснији бијаше ми

Кунђед

Некад сам мислио да је то
Рунолист, јер сав онако
блиједољубичаст, бијаше у
њежном сребрнастом
одијелу од ситних длачица…
Испаде на крају да је то
Саса, врста ријетка, дивља,
врста угрожена…

Кунђед
са врха Братогошта
бијаше ми најдражи дар
у рано прољеће
раног ми дјетињства…

Ваљда сам
осјећао као дијете
да ће сви ријетки и угрожени
бити моја драга дружина
док год, живим
и дишем…

ПУТОКАЗИ – Душан Комазец

Нас је уставило твоје остајање!
Нека му је просто ко те заустави,
јер можда без тебе било би вас мање?
Ко би онда таквог хтео да те слави?

Да л’ је боље кад ти мислиш нашом главом
пошто само тебе дах олује носи?
Одавно си горе,овенчан са славом,
па нам са висина у инат пркоси!

Ако успут нешто ружно нам се згоди,
ти процени да л’ смо због тог сами криви?
Нас ка циљу не сме слеп вођа да води,
јер вир дубок вреба, студен, огањ живи!

Да л’ су битна дела ил’ задате речи
када нас сустигну олује и плима?
Није важно ко ће те речи да спречи,
битно је да нико сем нас те не има!

Путоказе некад дах олује слама
ил’ их преокрене, ал’ то је варварство,
јер баш нико не зна шта би било с нама,
кад би ти залут’о у погрешно царство?

OHRIDSKI PROLOG-NIKOLAJ VELIMIROVIĆ-Miroslav Krnjeta

Ognjeni čoveče,proroče Ilija,
što na zemlji sjajem nebeskim prosija
i molitvom svojom Gospodu ugodi
ta zatvara nebo,s neba oganj svodi,
sve pomoću Božje desnice prejake.
Ti karaše ljude zbog vere im mlake
ti revnova silno za Boga živoga,
pa te crkva slavi ko proroka svoga.

Car te ne ustraši,carica još manje,
Gospod Bog je tvoj car,i tvoje imanje,
nit o jelu brinu niti o pijenju,
ti si sav predan beše Božijem Proviđenju.
Bez straha od nikog,ti strah beše svima.
Ko lav silni što je strah malim mišima.
Ti revnova silno za Boga živoga
pa te crkva slavi ko proroka svoga.

Proslavi te Gospod kao malo koga
jer i ti proslavi Gospoda Živoga,
oganj Bog ti posla da upališ žrtve
silu On ti dade da vaskrsneš mrtve.
Dela tvoja moćna sav svet zadiviše,
ti dušom i telom beše živ i ceo,
zato smrt nemaše u tebi udeo.
Proroče ognjeni,i duhom i telom
Slava!kličemo ti sa dušom veselom.

OHRIDSKI PROLOG,NIKOLAJ VELIMIROVIĆ-Krnjerta Miroslav

Prečistoj Devi mi se klanjamo
i milost Božju kroz nju iskamo.
U slavi večnoj  ona se blista
i za nas moli Gospoda Hrista.
Molitve njene pune su sile
molitve majke Sinu su mile.
Ona sve voli što Sin njen stvori
molitvom za sve svećom gori,
i svuda stigne da molbe čuje,
svuda da blaži gde tuga truje.
Ime je njeno slast bolesnima,
ime je njeno bič demonima.
Krst i Marija gde se prizovu,
tu hrabrost daju i snagu novu.
Prečistoj Devi mi se klanjamo
i milost Božju kroz nju iskamo.

КОНАЦ ДЕЛО КРАСИ – Драгослав Граочанкић – Премијера трагикомедије Велимира – Веље Стојановића НИЈЕ ЧОВЕК КО НЕ УМРЕ на Великој сцени Звездара театра „Данило Бата Стојковић“

Премијера трагикомедије Велимира – Веље Стојановића НИЈЕ ЧОВЕК КО НЕ УМРЕ на Великој сцени Звездара театра „Данило Бата Стојковић“, 8. марта 2023. године, Редитељ: ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ

Да нема онога антологијског што ће се догодити на крају ове премијере, можда не бисте имали прави утисак о представи (наравно: ни о тексту), односно о ономе што се пре тог краја у представи догађа!

 Али, конац дело краси. И заокружује, уобличује читаву племениту и мудрачку идеју ове представе. О томе ће бити речи и на концу овог приказа. Ако волите позориште у коме се јасно, реалистички, непатетично и смирено сучељава са човековом привременошћу, његовим граничним ситуацијама, које су упризорене тако да почнете да их се не плашите, позориште у којем се не смеје одвећ грохотно – погледајте ову представу.


Аутор фотографије: Јаков Симовић

Настави са читањем “КОНАЦ ДЕЛО КРАСИ – Драгослав Граочанкић – Премијера трагикомедије Велимира – Веље Стојановића НИЈЕ ЧОВЕК КО НЕ УМРЕ на Великој сцени Звездара театра „Данило Бата Стојковић“”

NE ZNAM-Zdravka Pap

Ne znam
kako ću bez tebe
i tvojih koraka
i pogleda koji jutra
budi i čežnjivog oka
po svetu što luta.

Potraži me
u tvom srcu
tu se krijem
sunce je izvor mojih
nadanja i želja
kad ćeš shvatiti
da smo stvoreni
jedno za drugo.

Dečak sa dve smejaljke
ukrao lepotu i sad se hvali
dovoljan sam sebi a ne zna
da je duša puna tuge kad
nema svog druga.

ТЕТ А ТЕТ – Андреја Ђ. Врањеш

ТЕТ А ТЕТ

Старији човек говорио је монолог непознатом, док су чекали воз који их је требао негде одвести. Нико их није слушао, били су издвојени у дубини перона. Причао је старац о злу као феномену, говор је започо изненадно , како злих у сваком времену има. Нечистих савести спречавају смисао, нудећи бесмисао, такви постоје да увреде живот, будни мржњом покрећу унутрашње зло. Срећни када унесреће, догоде се у животима нашим, или су циљано доведени да постану истовремени тужиоци и судије. Не треба им поклањати пажњу ,опасно је с њима и о њима. Ко им се иоле супротстави, наћи ће се у смртној опасност, то су људи спремни на све осим да буду добронамерни. Шта је онда решење упита збуњено слушалац, чинило се тек да има некаквог удела у догађају? Треба се окренути себи рече чичица и изгуби се нагло у гужви перона у који је улазио воз препун људи различитих заблуда, сумњи и уверења. Можда је најбоље не родити се рече за себе младић и пође у сусрет догађајима и људима?
Настави са читањем “ТЕТ А ТЕТ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЗАВЕТ – Душан Комазец

Знам да ме чека „рака”, где неке сене чиле
дочек спремају тужни, уз приговор јатака,
да су ме њене очи пијаног омамиле
усред најлепших снова, кад руде само тмине!

Праштам јој! Ове речи нек свима завет буду
кад је прогласе кривом за моју судбу худу,
јер тада није хтела чемер душе да спречи
и што се после мене осећа више живом!

Праштам јoј ноћи блудне када сам жељан био
усана сочних, медних, што туђ’ су отров пиле,
а моје узалудне којим’ сам чемер пио,
тек после чаше жучи грубо су обљубиле!

Јатаци, пријатељи! Њен отров нисте такли
захваљујући срећи, јер брзо сте узмакли
пред нестварном лепотом, али сте и ви криви,
јер сте знали за раку у којој чаме живи!

ТАЈНА – Никола Деветак

ТАЈНА

У смирај дана кад све занеми,
чим сунце зађе и падне тама
и када звезде запале небо,
У моју башту дођи тихо,нечујно сама.

Да те не види нико на јави,
капутић огрни тамно плави,
а на твоје лепо драго лице
црни чипкани вео стави.

Враташца отвори нечујно тихо,
и у башту уђи ко сена,ко вила.
Ту ћу те чекати испод зреле вишње,
руке ми пружи нежне ко свила.

Загрљају твоме предат ћу се цео,
и на прагу вајата нашег,
са усана твојих рујних
скинит ћу црни чипкани вео.

Целе ноћи шаптат ћу ти
најлепше речи овога света.
Ти очи затвори и само ћути,
јер моје срце, скори растанак слути.
Настави са читањем “ТАЈНА – Никола Деветак”