ТАЈНА
У смирај дана кад све занеми,
чим сунце зађе и падне тама
и када звезде запале небо,
У моју башту дођи тихо,нечујно сама.
Да те не види нико на јави,
капутић огрни тамно плави,
а на твоје лепо драго лице
црни чипкани вео стави.
Враташца отвори нечујно тихо,
и у башту уђи ко сена,ко вила.
Ту ћу те чекати испод зреле вишње,
руке ми пружи нежне ко свила.
Загрљају твоме предат ћу се цео,
и на прагу вајата нашег,
са усана твојих рујних
скинит ћу црни чипкани вео.
Целе ноћи шаптат ћу ти
најлепше речи овога света.
Ти очи затвори и само ћути,
јер моје срце, скори растанак слути.
Настави са читањем “ТАЈНА – Никола Деветак”