Моја казна је „рака”, где неке тужне сене
дочек спремају чиле, уз приговор јатака,
да су ме њене очи пијаног омамиле
„усред најлепших снова”, као јунака виле!
Праштам јој! Ове речи нек свима завет буду
кад је прогласе кривом за моју судбу худу,
јер тада није хтела чемер душе да спречи
и што се после мене осећа више живом!
Праштам јoј ноћи блудне када сам жељан био
усана сочних, медних, што туђ’ су отров пиле,
а моје узалудне после чекања дугог,
тек после чаше жучи, грубо су обљубиле!
Јатаци, пријатељи! Њен „отров” нисте такли
захваљујући срећи, јер брзо сте узмакли
пред нестварном лепотом, али сте и ви криви,
јер сте знали за раку у којој чаме живи!
(Прочитано: 201 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 688.365 пута)
Респект поштовани песниче. Овако добру песму не прочитах скоро.
Хвала Вам уважени господине Мијатовићу на овом дивном коментару!