КОНАЦ ДЕЛО КРАСИ – Драгослав Граочанкић – Премијера трагикомедије Велимира – Веље Стојановића НИЈЕ ЧОВЕК КО НЕ УМРЕ на Великој сцени Звездара театра „Данило Бата Стојковић“

Rating: 10.00/10. From 3 votes.
Please wait…

Премијера трагикомедије Велимира – Веље Стојановића НИЈЕ ЧОВЕК КО НЕ УМРЕ на Великој сцени Звездара театра „Данило Бата Стојковић“, 8. марта 2023. године, Редитељ: ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ

Да нема онога антологијског што ће се догодити на крају ове премијере, можда не бисте имали прави утисак о представи (наравно: ни о тексту), односно о ономе што се пре тог краја у представи догађа!

 Али, конац дело краси. И заокружује, уобличује читаву племениту и мудрачку идеју ове представе. О томе ће бити речи и на концу овог приказа. Ако волите позориште у коме се јасно, реалистички, непатетично и смирено сучељава са човековом привременошћу, његовим граничним ситуацијама, које су упризорене тако да почнете да их се не плашите, позориште у којем се не смеје одвећ грохотно – погледајте ову представу.


Аутор фотографије: Јаков Симовић

Пошто на београдске позоришне премијере већ дуже време претежно одлазе „посебно позвани“, „драги и уважени гости“ и слични (чиме ли су они задужили позориште?!), тешко је било наћи неког кога је случајно задесила премијерска улазница за ову представу. Увек је занимљиво чути таквог гледаоца. Кад је  био коначно пронађен, он раздрагано рече да је све исто као у правој болници! Он то зна добро, јер је недавно лежао у једној од њих. Могло би се, додуше, сложити (без раздраганости) да му је ова оцена тачна. Али, зна се, да у принципу ствар није у томе да позориште препише живот. На овлашни поглед, текст по којем је направљена синоћна инсценација заиста изгледа као добрано преписан.

Али, треба знати преписивати. У овом се тексту чак могу наћи и натрухе натурализма, баука позоришта већ поодавно. Али, у рукама мајстора, чак и те натрухе могу бити украс представе! Показаће се да је Горчин Стојановић мајстор. Иако вам се текст у добром делу представе не мора учинити бриљантним, кад одгледате цео догађај и његову режију, увидећете да нисте баш били у праву.

Тај „добар део представе“ изазвао је зебњу у најдобронамернијем делу гледалишта који је био упућенији с колико је амбиција и емоција редитељ приступио овом послу, да је то била праизведба овог текста у Београду, да је то био један од најважнијих догађаја у редитељевом, не само уметничком животу. Јер: никако се не може рећи да аутор ове трагикомедије није Горчину био ни род ни помози бог…


Како је представа одмицала, постајали су све јаснији и оправданији, наравно и функционалнији сви њени наизглед неатрактивни и равни делови (што би онај гледалац оценио: преписани делови). 
На сцени најпре угледате три болничка кревета – новије производње (када би их бар већина болница у Србији имала!). Већ у том призору, дакле, одступа се од живота… У креветима су болесници/тешки дијабетичари, али много питорескнији и орнији за међусобна вербална надметања него што је то у животу (опет одступање). Диване они и надмећу се до миле воље о ономе о чему болесници целог света одвајкада мудрују (а здрави ћуте)…  Показује се да болест изазива медитацију, можда и памет повећава. Закључују да је човек изузетно крхак, да је он обична, трошна, масовна и пролазна појава – и да то не зна огроман део (здравог) човечанства. Готово сажаљевају здраве што појма немају о свему томе. Имају „здрав“ однос према болести и ни трунке страха што људски живот има свој крај. Не хају за то нимало. Овакав став, многи би рекли: парадокс, лајтмотив је представе/текста, једна је од њених највећих вредности. У овим угодним разговорима болесничким веома се истиче Рефик. Тумачи га Александар Ђурица, сочно и аутентично, доносећи лик „из народа“, који уз помоћ своје болести добацује далеко у мудрачком тумачењу света, живота и човека. Зажалите што „из објективних разлога“ није био дуже на сцени: једно време је био мртав.

Најбољи је Војин Ћетковић.


Једва је дочекао, попут расног тркача, што као запета пушка чека знак за почетак трке, своју сцену дијабетске коме, да покаже, после равног и за њега недовољно изазовног текста, који му је био до тог тренутка запао, сву уверљивост и раскош свог дара. Један од најљупкијих и најхуморнијих делова ове представе – такође је Ћетковићева заслуга. Збива се када он хуморно, изнебуха, и „ван контекста“, из чиста мира, почне емфатично да говори текст Хипократове заклетве у ијекавској верзији, нама најближег „туђег“ језика, са свим његовим осебујним лексичким, синтактичким, интонативним и мелодијским вреднотама и значајкама. Он у тој сцени постиже зачудну гротескност (у њој би уживали и говориоци тог „туђег“ језика), која се може у овој дисциплини мерити само са умећем нашег познатог „Кроате“, великог Предрага Ејдуса. Неоцењива је заслуга редитеља што је организовао овакву антологијску сцену. Добро је што је праксу захукталог изнајмљивања инструктора сценског говора ова представа игнорисала, чувајући хистрионску част и аутономију драмског уметника.

Душко (Бојан Жировић) Ћетковићу служи као добар инспиратор, подстрекач дијалога и давалац шлагворта: личи на негдању ситуацију са Жарком Митровићем, који је као партнер Чкаљу подстицао на сцени, а и у свим другим медијима, да освоји неслућене комичке висине у историји српског глумишта. Наравно, за то су били заслужни и тадашњи аутори текстова, који су имали комедиографски дар који се данас само повремено досегне.

Дежурна сестра (Анђелика Симић) – уверљива. Готово строга, ауторитативна пред болесницима, који су спремни свакоме, али не и њој, да кажу свашта. Достојна је деликатног задатка који јој је намењен у завршним сценама представе, дирљиво износећи читаву њену идеју.

 Мало је која београдска позоришна представа у минулим сезонама добила толико луцидан, мудар, емотиван, оригиналан и редитељски бриљантно организован крај: Ћетковић и Жировић, као тешко оболели дијабетичари, боре се за живот у својим, иницијативом једног од њих, потпуно спојеним креветима. Улази дежурна сестра (Анђелика Симић), која, схватајући ситуацију, улаже све своје знање, као да су јој најрођенији, да их одржи у животу. Придружује се и дежурни лекар. Све је узалуд… Тајац.

А онда, мимо очекивања било кога у гледалишту, појављују се зачудне, аветињске, две велике шаке отишлих болесника, које дотичу сестру на начин разузданих вашарских напасника… Сестра им склања руке, прилази дежурном лекару, гледа га нежно, наслања се на њега, приближава му се све више и више… пригрљује га… Она, која свакога дана гледа смрти у очи, па због тога нема времена да погледа у живот, разбољена од свега што је непрестано окружује, додатно сломљена нетом догођеним смртима – налази одједном снаге да одагна свој чемер, мучнину, безнађе – и покаже да је, колико год има смрти, живота увек више.

 

Горчин Стојановић нам је тако показао способност да, иако је проникнуо у човекову трошност, у неминовност његовог нестајања (можда баш због тога), може уверљиво и страсно да стане на страну земаљског вечног живота, да покаже да је с њим на ти – и да се изјасни да је живот његова главна и неуништива партија и вера.  И да таквим преокупацијама, таквом идеологијом, надахне гледаоца.

P.S.

После ове представе човек се мање плаши и било чије атомске бомбе!

© Драгослав Граочанкић

 

 

 

 

(Прочитано: 41 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 706.636 пута)

Аутор: Ljubodrag

Љубодраг Обрадовић је рођен 17.09.1954. године у Треботину, општина Крушевац. Завршио је Економски факултет у Нишу. Живи у Треботину. Радио је у ТП Крушевац, Пореској управи Србије и Културном центру Крушевац, где је био директор и главни и одговорни уредник ове установе. Сада је члан Управног одбора Удружења песника Србије - ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и уредник издавачке делатности и сајта www.poezija.rs . Детаљну биографију прочитајте на: www.poezija.in . . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_bye.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_good.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_scratch.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wacko.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yahoo.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cool.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_heart.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_rose.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_smile.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_whistle3.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_yes.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_cry.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_mail.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_sad.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_unsure.gif 
https://www.poezija.rs/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_wink.gif